Magazine White – broj 41

Postojeća neadekvatna praksa upravljanja, rastuća produkcija i prateći zdravstveni rizici, aktuelizovali su i potencirali neophodnost rešavanja problema medicinskog otpada.

>Brojne analize stanja životne sredine koje su rađene poslednjih godina u našoj zemlji, ističu neadekvatno postupanje sa otpadom, između ostalog i biohazardnim, kao jedan od najvećih problema u oblasti zaštite životne sredine

Medicinski otpad se definiše kao sav otpad koji se generiše u zdravstvenim institucijama, istraživačkim ustanovama i laboratorijama. On predstavlja heterogenu mešavinu otpada koji ima karakteristike komunalnog i visoko rizičnog/opasnog otpada, koji pokriva 10-25 odsto ukupno generisanog otpada.

U jednom broju zdravstvenih ustanova postoji praksa odvajanja infektivnog otpada, dok izvoz predstavlja skupo rešenje. Uništavanje opasnog medicinskog otpada predstavlja veliki problem u našoj zemlji, jer u Srbiji ne postoje specijalne deponije za odlaganje i za uništavanje ovakvog otpada. Zdravstvene ustanove se godinama suočavaju sa problemom gde izbaciti medicinsko smeće, pa nije čudo što se u bolničkom krugu često mogu naći deponije razne ambalaže od lekova, rastvora, hemikalija… Ukoliko se ovaj otpad odveze,
najčešće završava na gradskim deponijama i tretira se kao komunalno smeće.

Vlada Srbije 22. juna ove godine dobila je donaciju Evropske unije od 54 vozila (u vrednosti od 600.000 evra) za transport infektivnog medicinskog otpada, koja su podeljena medicinskim ustanovama Srbije. Sedam velikih vozila namenjeni su Kliničkim centrima u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu, Institutu za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut”, Zavodu za javno zdravlje Leskovac i Opštoj bolnici Subotica, a 47 manjih vozila dobiće 20 zavoda za javno zdravlje, 13 veterinarskih instituta – uključujući i Veterinarski fakultet, Institut za virusologiju, vakcine i serume „Torlak”, KBC Zemun, ZC Aleksinac, Vojnu bolnicu Niš, Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu, 7 opštih bolnica (Vranje, Leskovac, Loznica, Užice, Novi Pazar, Vršac i Vrbas) i 2 doma zdravlja (Voždovac i Palilula).

Ova vozila će značajno doprineti rešavanju problema zaraznog otpada, a time i boljim životnim i zdravstvenim standardima u skladu sa evropskim zahtevima. Zdravstvene institucije u Srbiji godišnje proizvedu ukupno oko 48.000 tona otpada, od čega se 9.600 tona može smatrati opasnim. Dve trećine takvog opasnog otpada je zarazni otpad. Vozila koja su tokom leta predata krajnjim korisnicima prevoziće ovakav otpad od lokalnih ka centralnim stanicama za preradu. Pored nabavke 54 vozila za transport infektivnog medicinskog otpada, u okviru projekta „Upravljanje medicinskim otpadom”, koji finansira Evropska unija, predviđena je i nabavka opreme za tretiranje otpada – autoklava, sprovođenje obuka u oblasti adekvatnog tretiranja medicinskog otpada, kao i tehnička podrška u potpunom uspostavljanju sistema upravljanja infektivnim medicinskim otpadom, ali i stvaranje osnova za upravljanje farmaceutskim otpadom.

Ovaj projekat, koji se sprovodi kroz IPA program 2008, u vrednosti od ukupno 6 miliona evra, zajedno sa prethodnim projektom finansiranim kroz KARDS 2006 „Tehnička podrška u upravljanju medicinskim otpadom”, doprineće harmonizaciji i implementaciji prakse upravljanja infektivnim otpadom sa direktivama Evropske unije.

Argumenti brojki

Na osnovu rezultata ankete koju je Ministarstvo zdravlja Srbije sprovelo u tridesetak zdravstvenih ustanova u Srbiji, procenjeno je da se godišnje „proizvede” oko 9.700 tona medicinskog otpada, a količinu farmaceutskog otpada gotovo je nemoguće tačno proceniti, zbog lekova s isteklim rokom trajanja. Utvrđeno je da, od ukupnog medicinskog otpada koji nastaje u zdravstvenim ustanovama, 85 odsto je klasičan komunalni otpad, 10 odsto infektivni, a 5 odsto ostali otpad, uključujući i radioaktivni. U velikom broju zdravstvenih ustanova ne postoji praksa odvajanja infektivnog otpada, koji se meša sa komunalnim i, po pravilu, mimo zakona završava na deponijama.

Republička agencija za reciklažu izradila je Program modela za prikupljanje, odlaganje i uništavanje ovog specifičnog smeća. Jedno od najprihvatljivijih rešenja koje se pominje je sterilisanje infektivnog otpada, koji se kasnije može odlagati na deponijama bez opasnosti po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Odlaganje medicinskog otpada zahteva i izgradnju specijalne kasete na, na primer, Vinčanskoj deponiji, u koju bi se odlagao medicinski otpad. Ni kod medicinskog, ni kod farmaceutskog otpada nije rešen „poslednji korak”, a to je uništavanje i odlaganje ovog otpada. Jedino rešenje za farmaceutski otpad je njegov izvoz u zemlje u kojima postoje postrojenja za ovu namenu. Cena uništavanja ovog otpada kreće se od 1.200 do 2.000 evra po toni.

Zakonska regulativa

Postojeća zakonska regulativa nije dosledna i jasna i ne pokriva sve aspekte upravljanja medicinskim otpadom. Harmonizacija sa zakonodavstvom EU u oblasti upravljanja otpadom je u toku i predstavlja jedan od prioriteta.

Upravljanje otpadom uređeno je velikim brojem propisa kojima se parcijalno uređuju (zavisno od vrste i sastava otpada) i propisuju mere zaštite životne sredine od štetnog dejstva otpada, uključujući i opasan otpad. Zakonom o zaštiti životne sredine date su osnove za upravljanje otpadom, a Pravilnikom o načinu postupanja sa otpacima koji imaju svojstva opasnih materija je izvršena kategorizacija opasnog otpada, u skladu sa Zakonom o potvrđivanju Bazelske konvencije o prekograničnom kretanju opasnih otpada i njihovom odlaganju, koja medicinski i farmaceutski otpad definiše kao:

Y 1 – Klinički otpad od medicinske nege u bolnicama, zdravstvenim centrima i klinikama,
Y 2 – Otpad koji potiče iz proizvodnje i pripreme farmaceutskih proizvoda,
Y 3 – Otpad od farmaceutskih proizvoda, droga i lekova,
Y 4 – Otpad iz proizvodnje, formulacije i korišćenja biocida i fitofarmaceutskih proizvoda.

Ovim Pravilnikom uređuje se način postupanja sa pojedinim otpacima koji imaju svojstva opasnih materija, način vođenja evidencija o vrstama i količinama opasnih materija u proizvodnji, upotrebi, prevozu, prometu, skladištenju i odlaganju. Prema ovom Pravilniku, obradu opasnog otpada obavlja generator otpada, odnosno drugo preduzeće koje ima odgovarajuću tehnologiju, uređaje i opremu. Takođe je propisano da se opasni otpad sakuplja, privremeno skladišti, prevozi i obrađuje u posebno obezbeđenim objektima.

Na osnovu Zakona o proizvodnji i prometu lekova donet je Pravilnik o načinu uništavanja lekova, pomoćnih lekovitih sredstava i medicinskih sredstava, kojim je propisano da se uništavanje lekova vrši odgovarajućom metodom (fizičke, hemijske, fizičko-hemijske i dr), zavisno od karakteristika lekova, sa ciljem dobijanja stabilnih, neotrovnih proizvoda bez kancerogenog, teratogenog, mutagenog dejstva ili dejstva na sposobnost razmnožavanja (fertilitet). Ukoliko se ne mogu uništiti u skladu sa propisanim zahtevima, uklanjaju se i čuvaju pod uslovima propisanim za čuvanje opasnog otpada. Procesi tretmana lekova i ambalaže moraju biti tako koncipirani da se pri njihovom korišćenju ne ugrožava životna sredina.

Postojeća zakonska regulativa u ovoj oblasti ne obuhvata sve aspekte upravljanja medicinskim otpadom i ne daje preporuke za tretman posebnih vrsta otpada, što predstavlja i medicinski otpad. Neophodno je njeno usaglašavanje sa evropskim direktivama i međunarodnim standardima, što podrazumeva jasno definisanje opasnog medicinskog otpada i njegovih različitih kategorija, uvođenje sistema integralnog upravljanja (razdvajanje, sakupljanje, skladištenje, postupanje, tretman, odlaganje, transport), sistema evidencije, principa pravne i finansijske odgovornosti generatora otpada, inspekcijskog sistema koji će obezbediti efikasno sprovođenje zakona, kao i kaznenih odredbi. Takođe, upravljanje medicinskim otpadom mora biti u skladu sa ostalim relevantnim zakonima koji se odnose na upravljanje otpadom generalno, efekte na javno zdravlje i životnu sredinu, kvalitet vazduha, prevenciju i kontrolu infektivnih bolesti i upravljanje radioaktivnim materijalima. Neophodno je da zakoni budu zasnovani na međunarodnim sporazumima (Bazelska konvencija) i osnovnim principima adekvatnog upravljanja otpadom.

Opasan medicinski otpad

Svojstva opasnog medicinskog otpada, po kojima se razlikuje od komunalnog su: štetnost, toksičnost, kancerogenost i infektivnost. Količina opasnog otpada, u odnosu na ukupnu količinu otpada koji nastaje u medicinskim ustanovama, nije velika, ali svakako zahteva, kao i svaka druga vrsta opasnog otpada, posebnu obradu. Svetska zdravstvena organizacija, koja se već dugo bavi tom problematikom, klasificirala je opasan medicinski otpad na klinički i neklinički. Klinički otpad deli se na sedam različitih grupa: patološki, infektivni, farmaceutski, hemijski, oštri predmeti, aerosoli i posude pod pritiskom i radioaktivni otpad. Bez obzira koji se termin koristi, sve nebrojane vrste otpada zahtevaju posebnu obradu, jer imaju jedno ili više opasnih svojstava i zbog toga se smatraju opasnim otpadom.

Adekvatno postupanje s opasnim medicinskim otpadom, naročito infektivnim, važna je mera u sprečavanju bolničkih infekcija. Suočeni smo s nužnošću ispunjavanja visokih zahteva na području sprečavanja širenja raznih bolesti. Jedna od opštih mera usmerena na zaštitu okoline od širenja zaraze je, uz razvrstavanje otpada na mestu nastanka – skupljanje pa skladištenje i određivanje, dezinfekcija infektivnog otpada.

Medicinski otpad u Novom Sadu, na primer, iz mnogobrojnih državnih i privatnih ambulanti i bolnica, po Zakonu, može da se uništava samo u tri spalionice, od kojih je jedna u krugu Kliničkog centra Vojvodine, a druga služi za institute u Sremskoj Kamenici. Dom zdravlja Novi Sad ima više od 30 objekata i pre nešto više od godinu dana dobio je aparat „SUNTION” za uništavanje infektivnog medicinskog otpada (kapacitet tona na sat) koji medicinski otpad pretvara u komunalni otpad. Taj aparat, smešten u Domu zdravlja na Bulevaru Mihajla Pupina u Novom Sadu, u prvoj fazi vrši sterilizaciju (aparat pravi paru velike temperature koja uništava bakterije) prethodno sakupljenog otpada u vrećama (igle, gaze…), a potom vrši fizičku preradu – drobi i kompresuje medicinski otpad, koji se potom transportuje na gradsku deponiju.

Kako bi se sprečilo ubadanje na igle, one se stavljaju u plastične boce u kojima je antiseptik, a potom se odlažu u kutije napravljene od debelog kartona. U iste takve kutije odlaže se drugi infektivni materijal, poput gaze, tufera, zavoja, jer je na njima krv, sekret i gnoj. Dom zdravlja ima i kontejnere na kojima su katanci koje su dobili od „Čistoće”. Ti kontejneri su često obijeni, pošto zbog katanaca na njima lopovi misle da je unutra odloženo nešto dragoceno, a nisu svesni potencijalne opasnosti. U Novom Sadu, komunalno preduzeće ne odnosi medicinski otpad. Kada ih zovu iz ordinacije, upućuju ih u spalionicu Kliničkog centra.

Na osnovu svih navedenih iskustava, jasno se vidi da je potrebno brže i efikasnije rešavanje problema zbrinjavanja ove vrste opasnog otpada, razgradnjom celokupnog sistema, koristeći se svim iskustvima drugih zemalja.
Dragan Pejić