Pise: Mr sci Tamara Klikovac, psiholog, porodični psihoterapeut
Institut za onkologiju i radiologiju Srbije, Odeljenje pedijatrijske onkologije

»Nikada ne smemo da zaboravimo da mozemo pronaci smisao zivota cak i kad se suocimo sa beznadeznom situacijom, sa sudbinom koja se ne moze menjati.

Zbog toga je bitno posvedociti o jedinstvenom ljudskom potencijalu u njegovom najboljem izdanju, da se licna tragedija pretvori u pobedu, da se jedna nedaca preokrene u ljudsko dostignuce. Kada vise ne mozemo da promenimo situaciju – pomislimo samo na neizlecivu bolest kao sto je rak koji se vise ne moze operisati – pred izazovom smo da promenimo sebe.«
Viktor Frankl

Bez obzira na individulane razlike izmedju ljudi (pol, starost, obrazovanje, prethodno zivotno isksutvo, osobine licnosti) suocavanje sa cinjenicom da se boluje od maligne bolesti i da predstoji kompleksno i neizvesno onkolosko lecenje kod razlicitih osoba izaziva manje ili vise slicne reakcije.
U literaturi se teska somatska bolest kao sto je kancer smatra tzv. akcidentnim zivotnim dogadjajem, koji je neuvremenjen, izaziva snazan distres, koji dovodi do velikih promena uobicajenog i dotadasnjeg zivotnog toka osobe. Dijagnoza maligne bolesti izaziva niz promena na nivou porodice obolele osobe, najcesce na nivou komunikacija medju clanovima i u vezi sa organizacijom i reogranizacijom zajednickih porodicnih obaveza i poslova.
Cesto i clanovi porodice imaju razlicite psiholoske reakcije i probleme vezane za bolest jednog clana. Zabrinutost, tuga, neizvesnost, osecanje bespomocnosti se cesto srecu kod clanova porodice obolele osobe.
Prva faza suocavanja obolele osobe sa bolescu je faza neverice i soka. U ovoj fazi je cesta tzv. izolacija afekta- kao da nema osecanja. Vlada potpuna emotivna zaravnjenost. U sledecoj, fazi suocavanja, javljaju se panika, nemir, dezorganizacija, osecanje straha i bespomocnosti. Sve ovo moze biti praceno depresivnim raspolozenjem, koje moze da varira od blazih depresivnih simptoma do klinicke depresije.
Zatim sledi faza povlacenja. Obolele osobe se zbog dinamike onkoloskog lecenja i posledica lecenja (promena spoljasnjeg izgleda, opadanje kose, gubitak tezine, promena boje tena) kao i zbog »preplavljenosti« razlicitim osecanjima u vezi sa bolescu, povlace iz socijalne sredine. Postaju osetljiviji i povredljiviji u socijalnim kontaktima.
Kako pacijenti cesto kazu »toliko su nas obuzele i okupirale terapije i kontrole« da smo izgubili nase navike, dnevnu rutinu, hobije. U zivot pacijenata ulaze hemo-terapije, pracenja, kontrole, radio-terapija po potrebi i u fazama aktivnog lecenja ljudi su »prezauzeti« lecenjem i obavezama u vezi sa lecenjem.
Posle faze povlacenja sledi faza postepenog prihvatanja realnosti i traganje za aktivnim mehanizmima prevladavanja.
Zavrsetak lecenja i redovne kontrole su takodje faze koje izazivaju napetost, nemir a kod nekih osoba i intenzivnu anksioznost.
U svim navedenim fazama, uz sagledavanje individualnih razlika u dozivljavanju, reagovanju, proceni, prevladavanju bolesti i uloge bolesnika, je potrebna strucna psiholoska pomoc i podrska.
U pocetnim fazama lecenja pacijentima su neophodne precizne, uvremenjene, jasne informacije u vezi sa lecenjem, terapijama i razlicitim intervencijama i dijagnostickim procedurama kroz koje ce proci. Dokazano je da pravovremeno i objektivno informisanje i pripremanje pacijenata smanjuje strah i anksioznost.
Istrazivanja u svetu su takodje pokazala da empatican tj. saosecajan, blag, negujuci i topao odnos prema obolelima uopste a od malignih bolesti posebno, ima uticaja na njihovo psiholosko stanje i uopste na kvalitet njihovog zivota.
Psiholoska podrska, a neretko i psihoterapijska pomoc (individualna ili grupna), dobro izbalansirana i odredjena prema potrebama pacijenata i porodice (ne treba svima isto u svakom trenutku) je nesto sto je vec odavno standard u razvijenim zemljama sveta i Evrope.
Ako se teska somatska bolest kakva je maligna bolest, sagleda sa dubljeg, egzistencijalnog aspekta, onda se svakako namece i pitanje smisla. Neretko pacijenti kada se suoce sa malignom bolescu osete duboku unutrasnju potrebu da preispitaju zivot i da promene dotadasnje zivotne navike ali i nacin razmisljanja i dozivljavanja sebe, sveta oko sebe, odnosa sa ljudima. Krizna situacija bolesti otvori mnoga egzistencijalna pitanja o smislu postojanja, o sustini zivota, otvori duhovne aspekte. Desava se i da pacijenti tokom lecenja prolazeci kroz psiholosku patnju od poboznih i verujucih ljudi postaju autenticno religiozni.
Svaka zivotna kriza pa i kriza izazvana malignom bolescu se moze prevladati jer je kriza istovremeno i sansa za dalji rast i razvoj licnosti. Dobro edukovani strucnjaci upravo mogu da pomognu da zivotna kriza izavana malignom bolescu ne bude nazadovanje, regresija i jos dublja patnja nego da bude korak ka adaptivnijem i funkcionalnijem nacinu zivota.
Za detaljnije informacije obratite se Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, ul. Pasterova br. 14 u Beogradu ili posetite sajt www.ncrc.ac.rs.

Casopis Apoteka br.61