TEORIJE RAZVOJA DETETA

Tokom poslednjih pedeset godina teorije dečjeg razvoja kretale su se u okviru krajnjih suprotnosti. Na jednom kraju su bile teorije prema kojima je mozak deteta na rođenju »prazna ploča« (tabula rasa) i celokupni razvoj je posledica učenja i iskustva. Ovakvo shvatanje bilo je praćeno ranim, često vrlo drastičnim stimulativnim vežbama u pokušaju da se razvoj unapredi ili ubrza, ali su takva očekivanja izneverena.
Na drugom polu nalaze se teorije prema kojima su sve sposobnosti deteta urođene, unapred sadržane u mozgu, a njihovo postupno razotkrivanje nastaje spontano,

tokom biološki određenog procesa sazrevanja mozga. Ovakva shvatanja su negirala ili minimizirala uticaj sredinskih činilaca i iskustva na razvoj i vodila pasivnom stavu u tretmanu dece sa usporenim razvojem, u iščekivanju da će se određena funkcija javiti kada mozak bude za to dovoljno zreo. Najpoznatiji zastupnik ovakvih shvatanja bio je Gesell.
Savremena shvatanja vide razvoj kao rezultat interakcije bioloških i sredinskih činilaca, odnosno, iskustva.
Teorije dečjeg razvoja razlikuju se i po tome da li razvoj sagledavaju kao diskontinuiranu pojavu (teorije stadijuma) ili kontinuiranu (ne-stadijumske teorije).
Prema prvoj grupi teorija, razvoj deteta se odvija kroz stadijume koji su jasno definisani, međusobno se razlikuju i hijerarhijski su organizovani, slede jedan za drugim u nepromenljivom redosledu, i viši stadijum je uvek složeniji od prethodnog. Sredinski činioci mogu modifikovati formu, ali ne i strukturu stadijuma. Najpoznatije teorije stadijuma su Pijažeova i Frojdova.
Među ne-stadijumskim teorijama najpoznatije su tzv. teorije socijalnog učenja. One ne vide razvoj kao nepromenjivu, rigidnu sekvencu unapred određenih stadijuma, nego smatraju da se ponašanje deteta oblikuje pod uticajem kognicije, jezika i iskustva. Tri najvažnija tipa učenja za razvoj deteta, prema ovim toerijama, jesu učenje direktnim potkrepljivanjem, učenje imitacijom i učenje indukcijom.
Među brojnim teorijama dečjeg razvoja izdvajamo one koje su značajno uticale na savremene stavove i praksu pedijatara.

TEORIJE EMOCIONALNOG I SOCIJALNOG RAZVOJA
Tri teorije koje su izvršile najsnažniji uticaj na razumevanje dečjeg emocionalnog i socijalnog razvoja jesu Frojdova, Eriksonova i Bolbijeva teorija. Iako su sve tri ukorenjene u psihoanalitički način mišljenja, među njima ipak postoje značajne razlike.

PSIHOANALITIČKA TEORIJA FROJDA
Frojdova psihoanalitička teorija je, u osnovi, biologistička kao i Pijažeova. Ona zastupa ideju o nepromenljivom redosledu razvojnih faza, stadijuma, kroz koje mora proći svaka jedinka na putu svog razvoja. To su oralni, analni, falički stadijum, latencija i genitalni stadijum. Nazivi potiču od glavnih razvojnih zadataka kojima dete treba da ovlada u datom periodu. Konflikti, odnosno, njihovo nepotpuno razrešavanje u pojedinim stadijima razvoja, odgovorni su za neke karakteristike ličnosti u odraslom dobu.
Oralni stadijum (prva godina života)
Glavni izvor zadovoljstva za dete je oralni predeo (usne, usna šupljina, jezik) a proces hranjenja je od presudnog značaja, ne samo za biološki opstanak nego i za psihološki razvoj deteta. Nezadovoljenje potreba deteta u ovom stadijumu, bilo zbog neadekvatnog, preobilnog ili oskudnog, ili neuvremenjenog hranjenja, može imati za posledicu psihopatologiju u odraslom dobu u vidu adiktivnog ponašanja (pušenje, pijenje, preterano jedenje).Analni stadijum (2-3 godina života)
U ovom stadijumu dete nalazi zadovoljstvo u sve izraženijoj sposobnosti da kontroliše svoje ekskretorne i digestivne funkcije. Navikavanje na čistoću predstavlja prvu pravu saradnju između deteta i roditelja, ali, često, i prvo poprište sukoba. Zbog nezrelosti deteta i njegovog uživanja u protivljenju navikavanju na čistoću, roditelji moraju biti osetljivi na ponašanje deteta i prilagođavati mu se. Usvajanjem roditeljskih zabrana rađa se i osećaj stida kod deteta. Preterano krut ili preterano popustljiv stav roditelja u ovom stadijumu može voditi razvoju preterane ili nedovoljne funkcije kontrole ličnosti, koja će se ispoljiti u vidu opsesivnosti, tvrdoglavosti, preterane urednosti ili, suprotno, u vidu krajnje neurednosti, nemarnosti u odraslom dobu.
Falički stadijum (3-5 godina)
Glavni izvor zadovoljstva u ovom stadijumu jesu genitalni predeli. Sve više raste interes deteta za razlike među polovima, za seksualne odnose, trudnoću, dolazak beba na svet. Konflikt između deteta, prvenstveno dečaka, i roditelja u ovom periodu, Frojd naziva Edipovim kompleksom. Pojednostavljeno, ovaj proces se odlikuje izraženom željom deteta da poseduje svu ljubav, pažnju i vreme roditelja suprotnog pola, znači, svoje majke. Dete razvija erotske fantazije prema svojoj majci i istovremeno osećanje suparništva u odnosu na oca. Međutim, dete uviđa da mu je otac previše moćan suparnik, i u strahu od očeve osvete (kastraciona anksioznost) odustaje od erotske privrženosti majci i, umesto toga, teži da se poistoveti, identifikuje sa svojim ocem, da postane moćan kao on da bi se, jednog dana, oženio nekim kao što je njegova majka. Analogni konflikt kod devojčica u ovom stadijumu naziva se Elektrinim kompleksom, i njegovo razrešenje sledi nešto drugačiji put. Devojčice se odriču seksualne privrženosti ocu i odustaju od suparništva s majkom prihvatajući ulogu majke kao svoju sudbinu.
U ovom stadijumu formira se još jedna značajna mentalna struktura, Super-ego ili savest. Kada dete postane svesno da su njegove želje prema roditelju suprotnog pola zabranjene, grešne, javlja se snažno osećanje krivice. Prihvatanje roditeljskih zabrana i odustajanje od libidinalnih i agresivnih poriva predstavljaju osnov za razvoj Super-ega.
Neuspešno razrešavanje Edipovog, odnosno, Elektrinog konflikta tokom kasnijeg života se može ispoljiti kao konflikt u odnosu na sopstveni seksualni identitet i ulogu i/ili kao nesposobnost za stvaranje intimnih seksualnih odnosa.

Stadijum latencije (5-12 godina)
Razrešenjem Edipovog konflikta razvoj ulazi u mirniju fazu. Dete usmerava pažnju ka roditelju istog pola, nastoji da se poistoveti sa njim/njom. Mentalna energija, koja se u prethodnoj fazi trošila na konfliktnu situaciju, sada se usmerava ka učenju. U ovom stadijumu Super-ego biva internalizovan i jačaju sledeći psihološki mehanizmi odbrane: poricanje (odbijanje da se prihvati učinak događaja ili situacije koja je potencijalno stresogena), racionalizacija (pokušaj da se umanji ili opravda psihološka posledica nekog događaja), regresija (pojava razvojno nezrelog ponašanja, naročito u stresnim situacijama), premeštanje (prenos neprijateljskih ili agresivnih osećanja sa prvobitnog objekta na drugu osobu, koja je, obično, manje značajna, odnosno, manje opasna). Ostali mehanizmi odbrane, kao što su reaktivna formacija (pretvaranje neprijateljksih ili agresivnih impulsa u njihovu suprotnost, koja je socijalno prihvatljivija), sublimacija (pretvaranje neprihvatljivih impulsa u socijalno prihvatljivu formu) i intelektualizacija (isključivo logičko razmatranje emocionalno značajnih događaja bez priznavanja njihove emocionalne komponente) ređi su u periodu detinjstva i postaju češći tek u adolescenciji.
Posebnu vrstu odbrambenog mehanizma u detinjstvu predstavlja pojava somatizacije, kod koje se anksioznost pretvara u fizički, telesni, simptom (npr. glavobolja, bol u trbuhu) umesto u psihološki, kao što to biva kod ostalih mehanizama odbrane.

Genitalni stadijum (12-18 godina)
Interes za seksualnost, koji je bio potisnut u prethodnoj fazi, sada se ponovo javlja, i vodi ka razvoju zrelih heteroseksualnih odnosa odraslih ukoliko su prethodne faze razvoja, naročito oralna i analna faza, bile uspešno integrisane. Nepotpuno razrešavanje oralne faze može ometati ili čak onemogućavati uspostavljanje bliskih odnosa poverenja sa suprotnim polom, dok nerazrešeni konflikti faličke faze mogu voditi konfuziji između seksualne uloge i ponašanja. U ovoj fazi adolescent je zaokupljen i konkretnim problemima kao što su odvajanja od roditelja, izbor zanimanja, preispitivanje postojećih i formiranje vlastitih etičkih i moralnih normi.

ERIKSONOVA TEORIJA RAZVOJA LIČNOSTI

Erikson je smatrao, kao i Frojd, da se razvoj odvija kroz jasno definisane stadijume, čija uspešnost zavisi od uspešnog razrešavanja prethodniih faza Ali, za razliku od Frojda, Erikson je pridavao mnogo veći značaj ulozi sredine u razvoju, smatrajući da krajnji ishod razvoja zavisi od aktivne interakcije između deteta i sredine.
Erikson razlikuje pet razvojnih stadijuma u detinjstvu:
Faza I – Stadijum bazičnog poverenja (prva godina života)
Zadovoljavajući osnovne potrebe deteta za toplinom, udobnošću i hranom, majka pomaže razvoj bazičnog poverenja deteta. Dete počinje da veruje da je svet predvidiv, siguran i prijatan i da je ono sposobno da utiče na ishod događaja. Ukoliko potrebe deteta u ovom periodu ostaju nezadovoljene, dete ima doživljaj da je svet okrutan, nepredvidiv, da nije u stanju da zadovolji njegove potrebe, tako da razvija osećaj bazičog nepoverenja.

Faza II – Stadijum autonomije (2 -3 godina)
Brzi napredak lokomotornih sposobnosti i bolja kontrola funkcija sfinktera jačaju težnju deteta za autonomijom, za moći i za novim iskustvima. Uspeh ovog procesa vodi razvoju i jačanju samopouzdanja deteta dok neuspeh vodi razvoju osećaja stida, niskog samopouzdanja. Roditelji, naročito majka, imaju odlučujuću ulogu u ishodu ove faze.

Faza III – Stadijum inicijative (3-5 godina)
Brzo napredovanje govora i drugih sposbnosti deteta omogućavaju preduzimanje akcija s ciljem istraživanja i osvajanja sveta oko sebe. Ukoliko se inicijativa i entuzijazam deteta stalno koče, prigušuju ili čak kažnjavaju, dete razvija osećaj malodušnosti, beznađa i krivice. U ovoj fazi se sve više ispoljavaju i razlike među polovima u bazičnoj orijentaciji, u smislu intruzivnosti kao odlike muškosti i prijemčivosti kao odlike ženskosti. Erikson smatra, kao i Frojd, da je Edipov konflikt važna odlika ove faze.

Faza IV – Stadijum marljivosti (6-12 godina)
Ovaj stadijum se odlikuje težnjom za uspehom u školi i među vršnjacima. Delimičan ili potpuni neuspeh u školi, neuspešnost u odvajanju od porodice ili neprihvaćenost od strane vršnjaka vode osećanju manje vrednosti.

Faza V – Stadijum formiranja identiteta (13-18 godina)
Osamostaljivanje u odnosu na porodicu, učvršćivanje seksualnog identiteta, razvoj sopstvenog sistema vrednosti i uspešan izbor životnih ciljeva u kasnoj adolescenciji od izuzetnog su značaja za osećaj čvrstog, stabilnog identiteta i samopouzdanja. Teškoće u odnosima sa vršnjacima, nesigurnost i neuspešnost u izboru zanimanja ukazuju na opasnost formiranja nejasnog identiteta i konfuzije uloga u odraslom dobu.

BOLBIJEVA TEORIJA PRIVRŽENOSTI
U osnovi teorije privrženosti, koju je postavio Bowlby (1969) a Mary Ainsworth (1982) dalje razvila, nalazi se shvatanje da je težnja ka uspostavljanju jakih emocionalnih veza sa posebno značajnim osobama, duboko ukorenjena u ljudsku prirodu i prisutna već na rođenju.
Kod roditelja je ta afektivna veza prisutna odmah nakon rođenja deteta, dok se kod deteta ona razvija kasnije. U početku, dete nije privrženo nekoj posebnoj osobi, ali njegovo urođeno ponašanje u vidu plača, traženja kontakta očima, priljubljivanja i slično, izazivaju približavanje i odgovor odraslog. Kroz međuigru zadovoljavanja bioloških i psiholoških potreba razvija se čvrsta emocionalna veza između deteta i majke. Tek kasnije, na uzrastu od oko 6-7 meseci, dete razvija pravu privrženost prema nekoj posebnoj osobi, najčešće prema majci, i aktivno traži njenu blizinu. U njenom prisustvu dete se oseća sigurno i udobno, i iz te “sigurne baze” ono polazi u otkrivanje i istraživanje sveta, da bi se vratilo u majčino okrilje svaki put kada se oseti ugroženo.
Na uzrastu od oko deset meseci, dete ne samo da koristi majku (odnosno, osobu kojoj je privrženo) kao sigurnu bazu, nego i kao ključ za razumevanje novih situacija. Suočeno sa nekom nepoznatnom osobom ili novom igračkom, dete tog uzrasta prvo će pogledati u majku, i prema njenom izrazu lica podesiti i svoj odgovor.
U tom periodu formiranja čvrste privrženosti dete počinje da ispoljava i strah od nepoznatih osoba i protestuje pri odvajanju od drage osobe. Pojava je retko prisutna pre 5-6. meseca života, dostiže vrhunac između 12. i 16. meseca, a zatim opada.
Rani odnosi privrženosti čine osnovu za razvoj tzv. “unutrašnjeg radnog modela socijalnih odnosa”, koji, jednom kada je formiran, oblikuje sledeća iskustva i osećanja, usmerava pažnju i ponašanje deteta. U svakom novom odnosu dete pokušava da nanovo uspostavi već usvojen, poznat obrazac odnosa. Drugim rečima, kvalitet prvih odnosa privrženosti odlučujući je za uspešnost ili neuspešnost međuljudskih odnosa koji se uspostavljaju kasnije tokom života.
Na osnovu posmatranja ponašanja velikog broja dece u standardizovanoj eksperimentalnoj situaciji, tzv. Nepoznatoj Situaciji, Mary Ainswort je opisala tri tipa privrženosti: sigurnu privrženost i dva tipa nesigurne privrženosti: izbegavanje i ambivalentnost. Kasnije je opisan i četvrti tip, tzv. nesigurna/dezorganizovana privrženost (Main and Solomon, 1985), koja se uglavnom sreće kod dece koja su bila zlostavljana i doživela teška traumatska iskustva.
Sigurno privrženo dete traži blizinu i održava kontakt s majkom, plače pri odvajanju i obraduje se ponovnom susretu sa majkom.
U slučaju nesigurne privrženosti – tip izbegavanje, dete ne traži blizinu majke, izbegava je ili ignoriše pri ponovom susretu, i odnosi se jednako prema stranoj osobi i majci.
Kod ambivalentnog tipa nesigurne porivrženosti – dete aktivno traži kontakt s majkom ali istovremeno pruža otpor kontaktu, biva jako uznemireno kada se odvoji od nje, vrlo teško se smiruje pri ponovnom susretu s majkom ili čak ispoljava ljutnju prema njoj.
Nesigurna – dezorganizovana privrženost se odlikuje izgubljenošću, zbunjenošću ili zatvaranjem deteta. Dete može istovremeno tražiti blizinu majke, ali i odvraćati pogled od nje, ispoljavati strah od majke, kao i od nepoznatih osoba.
Utvrđeno je da se tip privrženosti koji odlikuje majku i tip privrženosti koju razvija dete poklapaju u oko 70% slučajeva, što daje za pravo da se govori o tzv. “transgeneracijskom prenošenju” tipa privrženosti, odnosno, “unutrašnjeg radnog modela socijalnih odnosa” sa roditelja, prvenstveno sa majki, na decu. Ova činjenica govori u prilog važnosti rane identifikacije rizičnih dijada majka-dete i pružanja psihosocijalne podrške u smislu unapređenja interakcije između majke i deteta.
Za kliničku praksu su značajna i Bowlby-jeva zapažanja o ponašanju dece koja su bila lišena adekvatne roditeljske brige i nege, ili su bila duže hospitalizovana. U takvm situacijama dete u početku protestuje, vidno je uznemireno odsustvom drage osobe, a kasnije ulazi u fazu očaja, tugujući za njom, i najzad, ako situacija traje duže, dete gubi nadu da će se voljena osoba vratiti i postaje nezainteresaovano, ravnodušno, čak i kada se osoba vrati. Ovakva rana iskustva, prema Bowbly-ju predstavljaju prototip depresivnih reagovanja na gubitke u kasnijem životu. Ova zapažanja su znatno uticala na opstetričku i pedijatrijsku praksu u smislu podržavanja bliskog kontakta između majke i deteta neposredno posle i u prvim nedeljama po rođenju, na uvođenje prakse hospitalizacije deteta zajedno sa majkom, i slično.
Na kraju, može se zaključiti da savremene teorije dečjeg razvoja prihvataju stav da se razvoj deteta odvija kroz interakciju bioloških i sredinskih činilaca. Preduslov normalnog razvoja jeste strukturalno celovit i za uzrast funkcionalno zreo nervni sistem, ali je isto toliko značajna i sredina koja obezbeđuje uslove za neometan fizički rast i za uspostavljanje čvrstih osećajnih veza deteta sa drugim osobama, koje detetu pružaju mogućnost da uči, istražuje okolinu i aktivno deluje na nju, podstičući i nagrađujući dete.

PIJAŽEOVA TEORIJA KONGNITIVNOG RAZVOJA

Najsveobuhvatnija teorija kognitivnog razvoja je Pijažeova teorija, i njen uticaj na obrazovni proces dece u proteklim decenijama bio je ogroman. Pijažeova teorija je, u suštini, biologistička jer tvrdi da su osnovne kognitivne strukture, tzv. sheme i operacije, urođeni obrasci, a razvoj se sastoji u prilagođavanju ovih struktura zahtevima sredine kroz procese asimilacije i akomodacije Sheme su unutrašnje predstave izvesnih specifičnih akcija ili ponašanja koje su prisutne već na rođenju (npr. refleks hvatanja ili sisanja) dok su operacije znatno složenija unutrašnja kognitivna pravila, koja se javljaju kasnije tokom detinjstva. Asimilacija predstavlja prilagođavanje iskustva ili predmeta već postojećim strategijama ili konceptima, dok akomodacija predstavlja promenu postojećih strategija u odgovoru na nova iskustva ili informacije. Ravnotežu između procesa asimilacije i akomodacije osigurava proces uravnotežavanja, odnosno, težnja ka ravnoteži, koja predstavlja, prema Pijažeu, sveopšti biološki princip.
Kognitivni razvoj deteta, prema Pijažeu, odvija se kroz sledeće stadijume: senzomotorni, preoperativni, zatim stadijum konkretnih operacija, i najzad, stadijum formalnih operacija. Uzrast na kome se pojedini stadijumi javljaju može varirati u izvesnoj meri, zavisno od inteligencije deteta i sredinskih činilaca, ali su redosled javljanja stadijuma i njihov sadržaj nepromenljivi.

Senzomotorni stadijum (od rođenja do 2. godine)
Jednostavni i kruti motorni obrasci koje dete donosi na svet rođenjem (refleks sisanja, hvatanja) uvežbavanjem postaju precizniji, raznolikiji i složeniji. Dete uviđa da svojim ponašanjem može da utiče na okolinu, što vodi pojavi namernog i svrsishodnog ponašanja. Ono počinje da razlikuje sebe od okolnog sveta, da bi krajem prve godine uvidelo da okolni predmeti nastavljaju da postoje i onda kada se izgube iz vidnog polja (permanentnost objekta). Dalji razvoj unutrašnje, mentalne predstave objekta omogućen je jačanjem funkcija simbolizacije u drugoj godini života, na prvom mestu razvojem govora.

Preoperativni stadijum (2 do 7 godina)
Razvoj govora omogućava predstavljanje predmeta simbolima i rečima. Mišljenje deteta je egocentrično. Dete sagledava svet samo iz svoje sopstvene perspektive i ima teškoća da prepozna postojanje drugih stajnih tačaka osim sopstvene.
Druga odlika mišljenja deteta u ovom periodu jeste animizam. Dete, naime, veruje da su predmeti oko njega, celokupna živa i neživa priroda, obdareni osećanjima, mislima i željama, baš kao i ljudi. Ono isto tako veruje da između događaja postoji direktan i neumitan uzročno-posledični odnos, određen vremenskom i prostornom blizinom tih događaja. Tako, na primer, dete misli da je bolest, sopstvena ili nekog od članova porodice, direktna posledica, odnosno, kazna zbog njegovog lošeg ponašanja koje je neposredno prethodilo pojavi bolesti.
Mišljenje je pod jakim uticajem nesporednog perceptivnog iskustva i dete ne shvata da fizička svojstva predmeta kao što su broj, zapremina ili masa, ostaju nepromenjena, bez obzira na promenu izgleda ili prostornog rasporeda. Drugim rečima, dete još nije ovladalo operacijom konzervacije. Dete je u stanju da vrši klasifikaciju predmeta, ali samo na osnovu jednog svojstva – npr. boje ili oblika.

Stadijum konkretnih operacija (7 do 12 godina)
Mišljenje deteta je logičnije, manje egocentrično i manje zavisno od neposrednih perceptivnih iskustava. Dete je u stanju da vrši mentalne operacije »u glavi«, npr. da računa, da misli o predmetima, o klasama predmeta i o odnosima među klasama. Značajna nova odlika misaonog procesa u ovom periodu jeste reverzibilnost koja omogućava da dete postepeno ovlada konzervacijom broja (6 godina), zapremine (7 godina) i mase (8 godina) što predstavlja osnov matematičkog mišljenja.

Stadijum formalnih operacija (počev od 12 godina)
Razvija se apstraktno mišljenja i dete postaje sposobno da misli u apstraktnim kategorijama, odnosno, da »rasuđuje o mišljenju«, da donosi zaključke na osnovu apstraktnih pretpostavki, da formuliše opšte zakone i principe, da razume metafore. Nove sposobnosti sve više usmeravaju mišljenje adolescenta ka hipotetičkim i ideološkim pitanjima i ka budućnosti.

PSIHOMOTORNI RAZVOJ U RANOM DETINJSTVU

Iako ličnost deteta predstavlja nedeljivu celinu, uobičajeno je da se pri proceni razvoja posebno razmatraju pojedine oblasti koje čine tu ličnost: psihomotorika, govor, osećajna i saznajna oblast (inteligencija).
Na početku razvoja, naročito u prvim godinama života, ove funkcije su još nedovoljno razlučene, i ponašanjem dominiraju motorne aktivnosti. Zbog toga se o stepenu razvoja u prvim godinama života sudi na osnovu procene psihomotorike. Psihomotorika je tokom čitavog detinjstva blisko povezana sa sazrevanjem i grananjem osećajnog života i sa razvojem inteligencije i mišljenja. Poznavanje stepena i kvaliteta organizovanosti psihomotorike deteta je značajno i zbog toga što psihomotorika predstavlja i najprikladniji put za podsticanje sazrevanja nervnih, naročito kortikalnih struktura, ali i ličnosti deteta u celini.
Pri proceni psihomotornog razvoja treba imati na umu osnovne zakonitosti razvoja: određeni redosled, od prostijih ka složenijim funkcijama, zatim, neravnomernost u ritmu razvoja pojedinih funkcija, individualne razlike u razvoju i najzad, plastičnost dečjeg razvoja.
Psihomotorni razvoj se najčešće opisuje terminima “normalan”, “prosečan” i “nezadovoljavajući razvoj”.
Normalan razvoj je onaj koji je tipičan, uobičajen, očekivan za uzrast i bez abnormalnosti. Prosečan uzrast je računski dobijena vrednost (norma) oko koje se ostale vrednosti podjednako grupišu.
U opisivanju nezadovoljavajućeg razvoja najčešće se koriste termini “usporen razvoj”, “retardacija” i “disharmoničan razvoj”.
Dete sa usporenim razvojem razvija se sporije od očekivanog i zbog toga kasni u odnosu na decu svog uzrasta. Postoji mogućnost da deca usporenog razvoja “nadoknade” zaostajanje u razvoju i sustignu decu svog uzrasta, ali je za to neophodno da se razvoj odvija bržim tempom od normalnog za dati period.
Retardacija je izraz koji označava da je dostignuti nivo razvoja značajno ispod očekivanog za uzrast, i da je malo verovatno da se normalni razvoj može dostići, čak i pod pretpostavkom da se razvoj odvija ubrzanim tempom. Mnogi smatraju da termin nije pogodan jer stigmatizuje dete, i da ga treba izbegavati. U zemljama zapadne Evrope, naročito u Velikoj Britaniji, umesto izraza “mentalna retardacija” sve se više koristi izraz “nemogućnost učenja” (learning disability).
Disharmoničan razvoj označava da postoji zaostajanje ili neuobičajenost u razvoju pojedinih oblasti koje čine ličnost deteta (psihomotorika, govor, osećanja, inteligencija) dok su ostale funkcije normalne ili približne za uzrast. Ovde spadaju teškoće vezane za razvoj govora (razvojne dislalije i disfazije), psihomotorike (psihomotorno nestabilno dete, razvojne dispraksije i disgrafije), zatim smetnje u saznajnoj oblasti (razvojne disgnozije, diskalkulije, disleksije, disortografije), i u osećajnoj oblasti (intelektualna inhibicija, elektivni mutizam). Globalan nesklad koji zahvata sve oblasti ličnosti deteta naziva se opštom razvojnom disharmonijom, koja, prema Desetoj međunarodnoj klasifikaciji bolesti (MKB-10) spada u takozvane pervazivne poremećaje razvoja, među koje se ubraja i autizam i autizmu slični poremećaji.

NOVOROĐENČE I RAZVOJ U PRVOJ GODINI ŽIVOTA
Promene koje se odigravaju u prvoj godini života spadaju u najobimnije, najintenzivnije i najznačajnije tokom celog razvojnog perioda. Na rođenju, dete je zarobljeno u biološke reflekse, i postepeno im se otima, da bi na kraju prve godine života bilo u stanju da prepoznaje svoju okolinu, da uči, i da je postepeno kontroliše.
Osnovne telesne funkcije (cirkulacija, disanje, varenje, izlučivanje, homeostaza i regulacija temperature) dobro su razvijene kod zrelog, donesenog novorođenčeta, ali su sve ostale funkcije nezrele.
Novorođenče reaguje na jake zvučne, vidne, taktilne i mirisne draži okretanjem glave, treptanjem, grimasama ili čak plakanjem, ali su svi ovi odgovori po refleksnom tipu i u funkciji su preživljavanja deteta. Potrebno je vreme i iskustvo da bi dete ovladalo svojim čulima i bilo u stanju da ih koristi za komunikaciju i kontrolu spoljašnjeg sveta.
Na rođenju dete spontano zauzima fetalni položaj zbog prevage tonusa mišića fleksora nad ekstenzorima. Glava deteta mlitavo pada, a pokreti su nagli, po refleksnom tipu. Na rođenju i u prvih šest meseci života prisutni su takozvani primarni (primitivni) refleksi među kojima je najznačajniji Moroov refleks, asimetrični tonični refleks vrata (ATRV), i automatski hod. Njihov značaj je u tome što ukazuju na aktivnost nervnog sistema odojčeta i predstavljaju osnovu za kasniji motorni razvoj.
Primarni refleksi iščezavaju do polovine prve godine života i bivaju zamenjeni tzv. sekundarnim refleksima među kojima su za razvoj funkcije hodanja i hvatanja posebno značajne potporne reakcije.
Motorni razvoj u prvoj godini života odvija se cefalo-kaudalnim pravcem: dete prvo uspostavlja kontrolu mišića vrata i održava položaj glave, zatim mišića trupa što omogućava sedenje, a kasnije i stajanje i hodanje. Razvoj fine motorike (hvatanje, manipulacija rukama) odvija se u medio-lateralnom pravcu: dete prvo ovladava pokretima iz velikh zglobova ramena, zatim lakta, i najzad, prstiju. Za uspešan razvoj finih motornih funkcija neophodan je i neometan razvoj vida i koordinacija između ovih funkcija. Oštećenje čula vida (slepa deca) usporava razvoj fine motorike. Redosled razvoja motornih funkcija i vida prikazan je na Tabeli 1.

Tabela 1.
______________________________________________________________________________________
Mesec Motorika Vid i spretnost ruku
______________________________________________________________________________________
1 Postepeni razvoj kontrole držanja Počinje da fiksira bliske predmete.
glave. Grub i trzav pokret. Gleda majčino lice.
2 Dominantni primarni refleksi u Sledi pogledom. Vizuelno zadržava
uspravnom položaju i pokretima. objekt pogledom.

3 Podizanjem iz leđnog ležećeg položaja Drži predmete koji su mu dati na
u sedeći, manje se primećuje trenutak.
zaostajanje glave.

4 Ležeći na trbuhu, diže glavu i bradu. Razvija se hvatanje potpomognuto i Kasnije se odupire podlakticama. povezano sa gledanjem.

5 Stavlja stopala u usta. Rukama se Prepoznaje svakodnevne
igra sa nožnim prstima. predmete, na pr. šolju.

6 U uspravnom položaju drži se Zrelo vizuelno praćenje i
na nogama. konvergencija.
oristi oba oka; ne bi trebalo da bude zrikavosti/razrokosti.

7 Kada sedi, glava čvrsto stoji Premešta predmete, na pr.
a leđa su prava. kocke, iz ruke u ruku

8 Naizmeničan rad nogu. Javljaju Traži ispuštene predmete.
se zaštitni refleksi u udovima.

9 Stabilno u sedećem položaju. Skida poklopce da bi videlo
Postrance i spreda pomaže se predmete. Vidljiva upotreba kažiprsta.
rukama u kretanju.

10 Pokušava da se kreće – puzi, praćaka Velika vizuelna živahnost.
se, gega se. Trudi se da stoji. Obuhvata manje predmete.

11 Izigrava stajanje držeći se za Baca poglede okolo, pravi brze
blizak predmet. Kruži oko vizuelne procene. Počinje da gleda
nameštaja. slike i može da pokazuje kažiprstom.

12 Može da napravi prve korake.
______________________________________________________________________________________

Grubi razvoj motorike i čula u prvoj godini deteta odvija se u interakciji sa psihološkim razvojem deteta. Na rođenju, unutrašnjim svetom deteta dominiraju osećanja prijatnosti ili neprijatnosti, vezana za zadovoljenje osnovnih potreba deteta (hrana, spavanje, temperatura) ali se vremenom razvijaju osećanja vezana za spoljašnje događaje i za osobe, na prvom mestu majke deteta. Između deteta i majke razvija se posebna osećajna veza, tzv. privrženost.

Krajem prve godine dete je sigurno vezano za majku, raspoznaje bliske osobe i raduje im se, kao i predmetima i situacijama, i jasno ih razlikuje od nepoznatih osoba. Na tom uzrastu dete već poseduje rane koncepte vremena i prostora. Ono postaje svesno stalnosti sveta i osoba, odnosno, zna da predmeti i osobe postoje iako trenutno nisu na dohvat ruke ili u vidnom polju.
Paralelno sa saznajnim i osećajnim razvojem, odvija se i razvoj govora. Razvoj ovih funkcija u prvoj godini života prikazan je na Tabeli 2.

Tabela 2.
______________________________________________________________________________
Mesec Sluh i govor Društvenost
______________________________________________________________________________
1 Plače zbog gladi ili neudobnosti. Spava i jede. Izaziva mnogo
Smiruje se ili koči na zvuk. pažnje i pasivno je prima.

2 Smiruje se u odgovor na gukanje i Primećuje blisko lice. Smeši se
ljuljanje. u odgovor.

3 Odgovara na promene zvukova, na pr. Reaguje na poznate, prijatne
negoduje kod niskih i grubih zvukova, prilike, na primer, hranjenje,
raduje se bliskim zvucima. kupanje.

4 Zreliji plač. Vokalizuje u odgovor na Voli da se drži. Sada je hranjenje
približavanje. društvena aktivnost.

5 Okreće se prema izvoru zvuka.

6 Veći nivo vokalizacije. Smejulji se. Spontano odgovara i smeši se.
7 Počinje da oponaša ritam zvukova.

8 Vežba vokalizaciju. Počinje da bude svesno stranih
osoba i prilagođava svoju
prijemčivost.

9 Brblja, koristi glas sa namerom. Odgovara odraslima; igra se
Vokalno oponašanje. oponašajućih igara.

10 Zrela vokalizacija zvukova. Reaguje na ohrabrenje i
obeshrabrenje.

11 Počinje da razumeva reči i Pokazuje privrženost. Izvodi
jednostavne pojedinačne naredbe. tapšanje i mahanje rukama za
pozdrav (pa-pa).

12 Počinje da vokalizuje prepoznatljive reči.
______________________________________________________________________________

Ispitivanje i procena psihomotornog razvoja odojčeta
Sistematičnost i preciznost ispitivanja psihomotornog razvoja je od posebnog značaja u prvoj godini života jer se ranim otkrivanjem abnormalnosti i odstupanja od normalnog razvoja i preduzimanjem odgovarajućih intervencija može sprečiti razvoj poremećaja ili produbljivanje invaliditeta deteta.
Iznosimo shemu pregleda koja je prihvaćena u našoj sredini, a nastala je modifikacijom Vlahove sheme neurološkog pregleda odojčeta, Brunet-Lezine skale za procenu psihomotornog razvoja i naših iskustava i istraživanja (dr Kovačević i sar.).
U prvoj godini života ovi pregledi se izvode u prvom, trećem, šestom, devetom i dvanaestom mesecu života, odnosno, u terminima kada je Zakonom o zdravstvenoj zaštiti obavezan sistematski pregled odojčeta u Savetovalištu za predškolsku decu.
Pored direktne procene psihomotornog razvoja pregled treba da sadrži i uzimanje detaljne anamneze (porodične, trudnoće, porođaja i dotadašnjeg razvoja) i fizikalni pregled. Po potrebi treba izvršiti i dopunske pretrage (metabolički skrining, genetika, RTG, EEG itd.).
Posebnu pažnju treba obratiti i obeležiti prisustvo sledećih bioloških, psiholoških i socijalnih faktora rizika o kojima smo saznali na osnovu istorije trudnoće i porođaja, porođajne anamneze i drugih medicinskih i socijalnih podataka.

Biološki faktori rizika:
– nedonesenost (manje od 37 gestacijskih nedelja);
– prenesenost (preko 42 gestacijske nedelje);
– perinatalna asfiksija;
– intrakranijalno krvarenje ili edem;
– hiperbilirubinemija (preko 200mmol/l);
– nizak Apgar skor (5 ili manje);
– hipoglikemija (ispod 1,65 mmol/l)
– konvulzije, apnoične ili cijanotične krize;
– neonatalna sepsa, meningoencefalitis;
– dijabet majke (manifestni ili latentni);
– epilepsija ili EPH gestoza majke (pre-eklampsija);
– intrauterine infekcije ploda (toksoplazmoza, rubeola, Citomegalovirus, listerioza, AIDS, itd.);
– genetska oboljenja (hromozomalna ili metabolička);
– senzomotorni hendikep uočen u prvoj godini života (gluvoća, slepilo, motorni ili mentalni hendikep).

Psihološki faktori rizika:
Mentalna oboljenja u porodici: (šizofrenija, manično-depresivna psihoza, puerperalna psihoza, postpartalna depresija).
Poremećaji ličnosti ili ponašanja u porodici: (alkoholizam, narkomanija, delinkvencija, prostitucija, agresivno ponašanje)
Prekid ili lišavanje ranih emocionalnih odnosa: (smrt u porodici naročito smrt majke, česta rana odvajanja zbog hospitalizacije ili bilo kod drugog razloga, zlostavljana ili zanemarivana deca i napuštena deca).

Porodični i socijalni faktori rizika:
Samohrana majka, razvod roditelja, usvojena deca, teške hronične ili terminalne bolesti roditelja, loši socio-ekonomski uslovi života, kulturna deprivacija porodice (nepismenost, imigracija), elementarne i od ljudi izaazvane katastrofe (zemljotres, poplava, rat, izbeglištvo).

Neurološki pregled deteta u prvoj godini života

Pri izvođenju fizikalnog pregleda pored uobičajenog pedijatrijskog ispitivanja opšteg stanja zdravlja i uhranjenosti deteta i pregleda kukova i koštano-zglobnog sistema, posebnu pažnju treba obratiti na:
1. obim i konfiguraciju glave: uporediti obim glave sa grafikonom očekivanog obima za uzrast i zabeležiti. Povećanje obima za više od jednog santimetra nakon šest meseci budi sumnju na hidrocefalus, a mali obim i usporen rast na mikrocefalus.
2. Pregled sluha i vida: obratiti pažnju na eventualnu kataraktu, pokretljivost bulbusa (strabizam), praćenje predmeta i reakciju zenica na svetlost (pupilo-motorni refleks). Obavezno pregledati uši i zabeležiti reagovanje deteta na jake zvučne stimuluse.
U neurološkom pregledu posebnu pažnju treba obratiti na procenu tonusa mišića, intenzitet i simetričnost spontanih ili refleksno izazvanih mišićnih odgovora. Generalizovano ili asimetrično snižen ili povišen tonus i pojačani i/ili asimetrični mišićni odgovori znak su oštećenja ili abnormalnosti CNS-a.

Tonus i motoriku odojčeta ispitujemo u sledećim položajuma:
1. Položaj na leđima – supinacija.
2. Povlačenjem u sedeći položaj (držeći dete za ruke povlačimo gornji deo trupa i pratimo položaj glave u odnosu na telo);
3. Položaj potrbuške (pronacija);
4. Viseći položaj (ventralna suspenzija: ispitivač podmeće šaku pod grudi i trup deteta i polako ga odiže od podloge);
5. Vertikalni položaj (ispitivač drži dete uspravno hvatajući ga pod pazuhom).
Obavezno treba ispitati prisustvo primarnih refleksa (Moroov refleks, asimetrični tonični refleks vrata) i pratiti njihovo iščezavanje do šestog meseca života, a zatim pojavu sekundarnih refleksa.
Kod Moroovog refleksa osnovni stimuls je nagli pokret glave u odnosu na ramena. Najjednostavniji način izazivanja je odići dete koje leži na leđima od podloge povlačenjem za ruke i zatim ga naglo pustiti. Dete naglo, simetrično širi ruke i prste na rukama, nakon čega se ponovo vraća u položaj fleksije.
Asimetrični tonični refleks vrata se izaziva naglim okretanjem glave na stranu, pri čemu dete ispuža ruke i donekle noge na toj strani, a savija suprotnu ruku i nogu. ATRV je najizraženiji u drugom – trećem mesecu života, a zatim se postepeno gubi do šestog meseca. Značajan je kao podloga za razvoj vizuo-motorne koordinacije.
Izostanak ili asimetrija primarnih refleksa ukazuju na oštećenje centralnog ili perifernog nervnog sistema, ili koštano-zglobnog i mišićnog sistema. Prisustvo ovih refleksa nakon šestog meseca života je patološki znak.
Nakon šestog meseca života ispitujemo prisustvo sekundarnih refleksa, među kojima su posebno značajni potporni refleksi (naglo ispružanje nogu pri dodirivanju podloge i odupiranje, i ispružanje ruku pri naglom savijanju trupa deteta napred ili u stranu – tzv. “reakcija padobrana”). Izostanak ili asimetrija ovih odgovora ukazuju s velikom verovatnoćom na zakašnjenje ili abnormalnost u razvoju hoda i manipulativnih aktivnosti ruku.
Nalazi koji pobuđuju sumnju na patološki razvoj i upozoravaju na oprez su:
1. Prevelika uznemirenost majke.
2. Značajno odstupanje obima glave od normi za uzrast (više od 2 SD ispod aritmetičke sredine).
3. Abnormalni položaj i pokreti ekstremiteta, asimetričnost tonusa, izražena hipotonija ili hipertonija.
4. Zaostajanje u funkcijama vida, nistagmus, katarakta, strabizam.
5. Izostanak reakcije na zvuk, smanjena vokalizacija.
6. Odsustvo socijalne komunikacije (smešak, kontakt oči u oči) ili neuobičajena komunikacija (stereotipija).
7. Teška socijalna deprivacija.
Decu pod rizikom za razvoj i decu sa blagim zaostajanjem u razvoju treba uputiti u nadležno Razvojno savetovalište, a ukoliko takvo savetovalište ne postoji na teritoriji, treba nastaviti sa sistematskim praćenjem razvoja deteta. Decu sa jasnim znacima abnormalnosti razvoja treba uputiti na konsultativni pregled odgovarajućim stručnjacinima (dečji neurolog ili psihijatar, oftalmolog, audiolog).
Vrlo je značajan način na koji se roditeljima saopštava nalaz o zastoju ili poremećaju psihomotornog razvoja. Neoprezno saopštena činjenica može da uzmeniri roditelje i da trajno obeleži odnos roditelja prema detetu i njegovo dalje vaspitavanje. Uvek treba imati na umu da je prvenstveni zadatak primarnog zdravstvenog radnika da smiruje, ohrabruje i motiviše roditelje za saradnju, a ne da ih još više uznemiri, uplaši, grdi i time odbije od saradnje.

PSIHOMOTORNI RAZVOJ
OD DRUGE DO ŠESTE GODINE ŽIVOTA DETETA

Nakon prvog rođendana nastavlja se intenzivni razvoj motornih, naročito manipulativnih veština i sposobnost koordinacije akcija deteta. Uvežbavanjem, ove aktivnosti postaju sve preciznije i omogućavaju da dete aktivno istražuje svoju okolinu što ono i čini sa velikim interesovanjem i zadovoljstvom.
Istovremeni razvoj jezika i govora omogućava da dete bolje razume okolinu, da iskaže svoje želje i misli, što stimuliše dalji razvoj socijalnih interakcija deteta.
Redosled razvoja motornih i govorno-jezičkih sposobnosti i društvenosti deteta prikazan je na tabelama 3 i 4.

Tabela 3.
______________________________________________________________________________
Uzrast Motorika Vid i spretnost ruku
______________________________________________________________________________
12-18 meseci Razvija se samostalno hodanje.Voli da Voli slikovnice, pokazuje
gura i vuče igračke na točkovima. prstom. Vežba koordinaciju oko-Penje se na stolice. Penje se uz ruka. Vidi male predmete i uzima
stepenice držeći se i može pokušavati ih palcem i kažiprstom. Još ne
da siđe, ponekad padajući na zadnjicu. okreće listove knjige pojedinačno.

18-24 meseca Spretnije ranije motorne veštine. Voli da šara olovkom, oponaša
Pokušava da udara i baca loptu. vertikalne linije. Okreće listove
Dobro prosuđuje veličinu i položaj knjige jedan po jedan.
predmeta, na pr. stolice.

2-3 godine Veoma pokretno, koristeći se ovom Počinje da prepoznaje slova što se
sposobnošću za istraživanja. Voli može koristiti za testiranje
razne penjalice i kutije iz kojih ulazi vizuelne sposobnosti. Zrelije
i izlazi. Vozi tricikl. Mnogo je brže. drži olovku. Pokušava da crta
Hoda postrance i unazad. krug. Počinje da niže kuglice i
drži makaze.

3-4 godine Veoma vešto u motornim aktivnostima. Počinje da pravi prepoznatljive
Prilagođava brzinu. Voli da isprobava dvodimenzionalne crteže, na pr.
nove veštine, na pr. stajanje na čovek, kuća.
prstima, skakutanje.

4-5 godina Hoda po pravoj liniji. Stoji na jednoj Ubrzani razvoj spretnosti ruku.
nozi. Poskakuje s jedne na drugu Boji crteže. Mnogo je veštije nogu. Odgovara na ritam, muziku i brže.
pokret. Uživa u grupnim aktivnostima.
______________________________________________________________________________

Malo dete najveći deo vremena provodi u igri i ona je od posebnog značaja za njegov razvoj. Kroz igru dete otkriva svet i ostvaruje svoj zamišljeni svet, uči da razume svet oko sebe, da deluje na njega, da sarađuje i najzad da stvara “zajednički svet” sa drugima.
Igra je značajna i kao dijagnostičko i terapijsko sredstvo u detinjstvu. Kroz igru dete izražava ali istovremeno i razrešava svoje strahove, ljutnje, skrivene želje.
U drugoj godini se intenzivno odvija proces psihološkog odvajanja (separacije) deteta od majke i osamostaljivanja (individuacija). Usklađivanje ova dva procesa i ovladavanje autonomijom je često buran proces. Malo dete dosta vremena provodi u pobuni, naročito oko treće godie (faza prkosa). Tek nakon osvojene autonomije dete ulazi u mirniju fazu razvoja, postaje društveno i saradljivo.
Tabela 4.
_______________________________________________________________________Uzrast Sluh i govor Društvenost
_______________________________________________________________________
12-18 meseci Ubrzan razvoj rečnika, posebno imenica Osamostaljuje se u hranjenju. predmeta i delatnih glagola. Postaje svesno kada je vlažno i to
Voli ponavljanje reči u pesmicama. mu smeta. Igra se samo ali mu je
Razumeva pojedinačne i jednostavne potrebna odrasla osoba u blizini.
naredbe. Ranjivo u nepovoljnom
okruženju.

18-24 meseca Počinje da spaja reči. Često je Prijemčivo na vođstvo i kontrolu
uobičajena eholalija (ponavljanje). odraslih. Još ne sarađuje sa
Izvršava verbalne naredbe. vršnjacima, mada se može igrati u
blizini. Sakrivanje po kući.

2-3 godine Dobro razvijen govor. Brzina može Kači se za majku. Često ima
biti razvijena na račun razumljivosti omiljenu igračku ili neko ćebe.
govora. Koristi jezik za ispitivanje i Može da se buni prilikom
usmeravanje akcija. Ponavlja i hranjenja.
peva uspavanke. Počinje da pomaže u svlačenju i
oblačenju. Pomaže u čišćenju.

3-4 godine Povećane verbalne veštine i Maštovita igra u kojoj se
aktivnosti. Voli da sluša i povezuje oponašaju svakodnevne
dugačke priče. aktivnosti a deca uzimaju uloge
odraslih. Toleriše kratka odvajanja i razvija strpljenje u čekanju.
Počinje da deli predmete.
Razumeva dobro i zlo.

4-5 godina Tečan govor, bez detinjastih Veće samopouzdanje i
sklopova. samostalnost. Voli male grupe
Može želeti da bude “kralj ali se ne identifikuje snažno
zamka”. s njima. Igra je uslovljena polom i kulturom detata.
______________________________________________________________________________

Predškolski uzrast je i period naglog saznajnog razvoja. Senzomotorni razvoj započet u prvoj godini života nastavlja se i u drugoj i omogućava detetu da razume i deluje na svet “ovde i sada,” onako kako ga vidi i doživljava. Ono postaje sposobno da zamisli predmete i osobe i simbolizuje ih kroz igru, crtež i govor. Mišljenje na predškolskom uzrastu je intuitivno, magično i tek oko šeste godine života se naziru začeci logičkog mišljenja na konkretnom nivou, koje će tek na školskom uzrastu dostići pun razvoj.

PROCENA PSIHOMOTORNOG RAZVOJA OD DRUGE DO ŠESTE GODINE ŽIVOTA

U ovom periodu su sistematski pedijatrijski pregledi deteta ređi, ali ih treba iskoristiti za skrining poremećaja psihomotornog razvoja. Kod nas se za decu u drugoj godini života koristi Skrining RPM (Nevenka Čuturić), a za uzrast od 3-6 godina Orijentaciona procena psihomotornog razvoja predškolske dece “PRM-3-6 godina” (D. Kovačević). Ova skrining metoda je vrlo jednostavna, laka i može je primenjivati i obučena medicinska sestra.

Zahtevi za decu na uzrastu od 2 godine su:
1. Trči, penje si i silazi niz stepenice uz pridržavanje.
2. Gradi “kulu” od 4-5 kocaka i “voz” od 2-3 kocke.
3. Drži olovku, škraba.
4. Ume da pokaže svoj nos, usta, oči.
5. Ume samo da pije iz šolje.
6. Govori kratke rečenice.

Zahtevi za decu na uzrastu od 3 godine su:
1. Penje se i silazi niz stepenice.
2. Precrtava krug.
3. Gradi “most” od tri kocke.
4. Zna svoje ime i pol.
5. Samostalno oblači neke delove odeće, cipele.
6. Koristi množinu i zamenice u govoru.
Zahtevi za decu na uzrastu od 4 godine su:
1. Stoji nekoliko sekundi na jednoj nozi.
2. Precrtava kvadrat – jedan od uglova može biti zaobljen.
3. Pravi kvadrat od četiri kocke.
4. Razlikuje dve osnovne boje i zna njihove nazive.
5. Zna i imenuje deset izvršilaca radnji.
6. Oblači se samo, zakopčava dugmad.
7. Govori u potpunim rečenicama.

Zahtevi za decu na uzrastu od 5 godina su:
1. Skače na jednoj nozi i viče dva puta uzastopno.
2. Tačno crta kvadrat i trougao (kućica sa krovom).
3. Crta ljudski lik (“punoglavac”).
4. Odbrojava četiri kocke.
5. Samostalno se oblači, šnira i vezuje pertle.
6. Priča tačno kraće pesmice i priče.

Zahtevi za decu na uzrastu od 6 godina su:
1. Trči uz i niz stepenice.
2. Crta romb ili krst.
3. Konstruiše “stepenice” od deset kocaka.
4. Odbrojava deset kocaka.
5. Samostalno crta ljudski lik.
6. Zna društvene igre.
7. Prepričava crvenkapu.

Ispitivanje na svim uzrastima treba dopuniti ispitivanjem vida, sluha, i zabeležiti ponašanje i izgovor deteta.
Decu koja ne zadovoljavaju dva ili više od postavljenih zahteva treba uputiti na detaljni pregled i procenu nadležnom stručnjaku (defektolog, psiholog).

1. Bee H. (1992): The Developing Child, 6th ed., Harper Collins College Publisher, USA
2. Bojanin S. (1985): “Neuropsihologija razvojnog doba i opšti reedukativni metod”, ZUNS, Beograd
3. Coleman W.L., Taylor E.H. (1995): “The Pediatric Clinics of North America: Family focused Pediatrics”, Vol 42. No. 1, W.B.Saunders Company, USA.
4. Holt K.S. (1991): “Child Development, Diagnosis and Assessment”, Butterworth-Heinemann Ltd., Oxford
5. Hoare P. (1993): “Essential Child Psychiatry”, Churchill Livingstone UK Ltd.
6. Kovačević D., Bojanin S., Išpanović V. (1984): “Priručnik za procenu psihomotornog razvoja predškolske dece”, IMZ, Beograd
7. Tadić N. (1989): “Psihijatrija detinjstva i mladosti”, III izdanje, Naučna knjiga Beograd.
8. Ćordić A., Bojanin S. (1992): “Opšta defektološka dijagnostika”, ZUNS, Beograd.

______________________
Autor: Veronika Išpanović-Radojković, neuropsihijatar,
Redovni profesor Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu

Beograd, decembar 2007 godine