Fizičko vežbanje je neophodan lek u terapiji dijabetesa
Beograd je od jesenas bogatiji za još jednu trim stazu – takozvanu stazu zdravlja u Sportskom centru Šumice, posebno namenjenu obolelima od dijabetesa i visokog krvnog pritiska. Staza je sagrađena na inicijativu magazina ,,Viva’’ i kompanije Novo Nordisk, koja je ujedno pomogla i kod njenog projektovanja, dok je sredstva za izgradnju obezbedila Skupština grada. U želji da vam približimo temu primene staza zdravlja i fizičkog vežbanja u terapiji dijabetesa, razgovarali smo sa dr Srđanom Savićem, sportskim lekarom, stručnjakom za sportsku funkcionalnu dijagnostiku i konsultantom u projektovanju ove staze.
– Staze zdravlja su nešto kraće od uobičajenih trim staza i namenjene su uglavnom za terapijsko fizičko vežbanje. Kod dijabetesa tipa 2, fizičko vežbanje je jedna od terapijskih mogućnosti, jer se pokazalo kao moćno sredstvo u prevenciji i lečenju ovog oboljenja. Pre mnogo godina, učestvujući u jednom istraživanju o primeni fizičkog vežbanja u terapiji dijabetesa 2, uverio sam se da fizičko vežbanje, ako je adekvatno dozirano, može da dâ fantastične rezultate. Zna se da je gotovo svako sistematsko fizičko vežbanje prevencija dijabeta tipa 2, ali ovde govorimo o obolelima od dijabeta. Rezultat je bio da su posle određenog vremena praktično svi lekovi koje su pacijenti uzimali zamenjeni samo svakodnevnim fizičkim vežbanjem. Vežbanje je bilo individualno dozirano i obavljano uz stalnu kontrolu frekvencije srčanog rada i odgovarajuće laboratorijske analize, posebno glukoze u krvi. Jer, ako je fizička aktivnost lek, onda je veoma važno njegovo doziranje. Naravno, tretman fizičkim vežbanjem je bio praćen i odgovarajućom dijetom i režimom života i rada, objašnjava dr Savić.
Naš sagovornik se skoro četrdeset godina bavio problemom telesnog opterećenja kao sredstva za postizanje visokih sportskih rezultata u Republičkom zavodu za sport, a paralelno sa tim i problemom fizičkog vežbanja u terapeutske svrhe. Bio je i vrhunski sportista – atletičar, trkač. Kaže da su ta lična iskustva vrlo važna – doživljeno omogućava da se lakše i bolje shvati moguća organska reakcija na fizičko opterećenje koje se preporučuje drugima.
– Zamolili su me da pomognem u projektovanju staze zdravlja u Šumicama, da dam neke predloge vezane za njenu što bolju eksploataciju. Sam lokalitet značajno je uslovljavao trasiranje ovakve staze. Ne narušavati prirodni ambijent, obezbediti dovoljnu dužinu staze, sačuvati svako drvo, izbegavati preterane uspone, pristupačnost sa više strana i voda za piće neki su od osnovnih zahteva pri njenom trasiranju. JKP ,,Gradsko zelenilo’’ Beograd je izvodilo radove i vidim da su se uglavnom držali datih sugestija. Staza se proteže kroz šumu, ima nepravilan elipsast, od terena zavisan oblik i duga je 600 metara. Start i cilj su na istom mestu, što je uobičajeno zbog raznih postupaka merenja i kontrole telesnog opterećenja. U samom centru se nalazi poligon, u kome je čitav niz sprava za vežbanje od prirodnih materijala, pretežno drveta, namenjenih podizanju motoričkih sposobnosti – snage, izdržljivosti, pokretljivosti, koordinacije…
Kakve sve zahteve mora da ispuni jedna trim staza?
Prvenstveno se mora nalaziti u što lepšem prirodnom ambijentu, pretežno šumskom. Čist vazduh, pijaća voda, ravna, meka i elastična staza za hodanje i trčanje sa manjim usponima, pristupačnost i, eventualno, u blizini zgrada sa svlačionicom i kupaonicom, osnovni su zahtevi. Trim staza ima raznih, u zavisnosti od toga kome su namenjene. Klasične trim staze su obično duže, oko 2000 m i više i imaju u svom toku punktove u kojima se nalaze sprave sa određenom namenom. Ako vas ne vodi trener, pomažu vam za svaku spravu naslikana uputstva šta, kako i koliko treba vežbati. To je neka vrsta univerzalnih preporuka minimalnog vežbanja. Između punktova se ubrzano hoda ili sporije i brže trči. Staze zdravlja su kraće i obično nemaju velike uspone. Vodi se računa da su pretežno namenjene populaciji starijeg uzrasta, često gojaznoj, navikloj na sedanterni način života, koja najčešće i boluje od tip 2 dijabetesa.
Važno je da dužina staze bude vidljivo obeležena, najmanje na svakih 100 metara, da bi vežbač mogao da se orijentiše koliko je metara i na koji način prohodao ili pretrčao i da se može meriti intenzitet treninga – vežbanja koristeći štopericu i minutnu frekvenciju pulsa. Svaki program ima deonice manjeg ili većeg opterećenja, na primer 100 m bržeg trčanja, pa onda 100 m sporijeg a zatim 200 m hodanja. Za staze zdravlja, a posebno za one namenjene obolelima od dijabetesa, važan je i kvalitet podloge staze. Ona mora biti drenirana, dovoljno meka i elastična da ne bi dolazilo do povređivanja stopala. Inače, oboleli od dijabetesa koji vežbaju moraju da imaju udobnu obuću i odgovarajuće čarape bez pregiba od materijala u kojima se noga ne znoji. Pored staze, na određenim udaljenostima moraju biti postavljene klupe da bi vežbači mogli da se odmore, da zastanu i eventualno uzmu hranu i tečnost ukoliko dođe do dehidratacije ili hipoglikemije.
Poželjno je da staze budu dobro osvetljene, da bi se tokom letnjih vrućina mogle koristiti u večernjim časovima.
Pod kojim uslovima oboleli od dijabetesa mogu da vežbaju?
Kada se radi o primeni fizičkog vežbanja u terapiji dijabetesa, mora da postoji tim u kome će pored lekara (najbolje endokrinologa-dijabetologa) biti medicinska sestra, stručnjak sportske medicine, zadužen za adekvatno doziranje i praćenje nivoa opterećenja, dijetetičar i psiholog.
Pre počinjanja fizičkog vežbanja nužni su detaljni pregledi i laboratorijske analize, mora se tačno utvrditi stepen oboljenja i celokupno zdravstveno stanje budućeg vežbača. Pored poznatih kontraindikacija za fizičko vežbanje, u njih spadaju i kasne komplikacije dijabetesa: retinopatija, nefropatija, neuropatija, dijabetesno stopalo i druge. Pre početka svakog vežbanja, barem orijentaciono treba da se zna glikemija, koja mora da se prati i na kraju vežbanja da bi se ocenjivala njegova efikasnost. Tačno se zna sa kakvom glikemijom pacijent ulazi u tretman i zavisno od toga se planira čitav trenažni postupak, da bi on bio adekvatan i efikasan i posle određenog vremena sistematskog vežbanja doveo do poboljšanja ili izlečenja ove bolesti.
Principi vežbanja u terapeutske svrhe su klasični – prvo ide zagrevanje, zatim osnovno vežbanje i na kraju hlađenje. Vežbe zagrevanja, koje traju 10 do 20 minuta, malog su intenziteta i sastoje se iz naprezanja aerobnog karaktera i istezanja, na primer lagano trčanje i vežbe blagog istezanja onih mišića koji će se posebno angažovati u osnovnom vežbanju. Zatim dolazi osnovno vežbanje u trajanju od 20 minuta i više, zavisno od kondicije pacijenta, koje uglavnom ima aerobni karakter – to su ciklička kretanja aerobnog karaktera: intenzivno hodanje, trčkaranje, trčanje, vožnja bicikla, plivanje. Svi
ti ciklički sportovi su podesni za tretman ovih bolesnika, s tim što se onda mere dva parametra koja su važna za procenu intenziteta opterećenja – vrednost frekvencije
srčanog rada – puls, i procenat od maksimalno mogućeg utroška kiseonika, najčešće indirektnim putem preko pulsnih vrednosti. Kod mlađih osoba starih 25-30 godina, optimalni puls za vreme opterećenja treba da bude 220 manje godine starosti, a kada se radi o starijoj populaciji, onda se broj godina ne oduzima od 220 već od 160. Hodanje, trčkaranje, vežbe oblikovanja i istezanja čine uglavnom sadržaj vežbi hlađenja, koje ukupno traju desetak minuta. Najbolje je vežbati svakodnevno, ali je dovoljno vežbati i tri do četiri puta nedeljno u ukupnom trajanju od najmanje 20 minuta.
Na koji tačno način vežbanje koristi obolelima od dijabetesa?
Ubrzava se cirkulacija, veći je volumen krvi koja prolazi kroz određena tkiva i organe i veća je šansa da se taj glikogen, kao neophodan energetski materijal, doturi svim ćelijama organizma. Međutim, mnoga istraživanja pokazuju da se pod uticajem fizičkog vežbanja menja propustljivost ćelijskih membrana, one postaju senzitivnije na propuštanje glikogena u ćeliju. Isti princip delovanja je i kad se radi o prevenciji dijabetesa. Značajna je i socijalizacija vežbača-pacijenata, međusobna komunikacija i razmena ličnih iskustava u lečenju ove bolesti.
Da li Vam se čini da se lekari ustručavaju da preporuče vežbanje obolelima od dijabetesa plašeći se komplikacija?
Logično je da je vežbanje bolesnika delikatnije od rekreativnog vežbanja zdrave populacije. Ali je značajna i razlika u primenjivanju fizičkog vežbanja kod mlađe i starije populacije. Čak i kad nema bolesti, stariji imaju neke zahteve koji su komplikovaniji za doziranje opterećenja. Sve to nije jednostavno. Programiranje, planiranje, doziranje i kontrola fizičkog opterećenja zavisni su od ciljeva koje želimo postići – podići motoričko-fizičke sposobnosti ljudi, posebno sportista, usporiti procese starenja ili lečiti određene bolesti. Svakako je najzahtevnije i najrizičnije terapijsko fizičko vežbanje. Vežbanje je kao i svaki lek – može da bude otrov, ako se ne dozira pravilno i ne poštuju kontraindikacije ali, s druge strane, nema nikakav efekat ako doza nije dovoljna. Vežbanje, dakle, ima neka svoja donja i gornja ograničenja koja se moraju dobro poznavati, što je od posebnog značaja u terapijskom vežbanju. To je možda i razlog ustručavanja od njegove primene. Danas je moguće obučiti obolele od dijabetesa – ako im date instrukcije kojih moraju da se pridržavaju i ako ih naučite kako da vrše samokontrolu – da upravljaju svojim trenažnim opterećenjem. S obzirom na tehnološka
unapređenja vezana za fiziološka i biohemijska merenja, moguće je dobijanje brze povratne informacije o stanju organizma tokom fizičkog naprezanja i adekvatno
reagovanje u vidu njegove korekcije.
(antrfile:)
Da li vam se čini da je u našem društvu fizičko vežbanje zapostavljeno? Koliko lekari uopšte promovišu fizičko vežbanje među svojim pacijentima?
Mislim da opšta lekarska populacija, osim onih koji se bave sportskom medicinom, nije tokom studija a i docnije dovoljno i na pravi način informisana koliki je zdravstveni značaj sistematskog fizičkog vežbanja. Zatim, tu je i nedostatak ličnog iskustva, što je možda i logično jer je kod nas mali broj onih koji se uključuju u sportsku rekreaciju. Veliki je motivacioni problem, čak i kada se shvata značaj fizičkog vežbanja, postati i ostati vežbač. Izgleda da je veoma teško odlučiti se na redovno sistematsko vežbanje, istrajati, osetiti u njemu zadovoljstvo, proći prvu barijeru u tome na šta nisi navikao, steći naviku. Stoga mora mnogo da se radi na motivaciji i stvaranju navike, zato sam i pomenuo psihologa kao člana tima u terapiji fizičkim vežbanjem. To sve ide strahovito teško, zato se i prave trim staze i staze zdravlja, kao najlepši mamac, da bi se privukli
vežbači – zdravi i bolesni, spontano ili organizovano. Izraziti stimulans za vežbanje je i taj da pacijenti dobijaju informaciju o svom zdravstvenom stanju, njegovom poboljšanju, a zdravi o porastu njihove kondicije.
Svaka osoba koja je upućena na neko sistematsko vežbanje na neki način je akter je u prevenciji dijabeta. Omasovljenje sistematskog fizičkog vežbanja, odnosno porast učesnika redovne rekreacije, doveli bi do poboljšanja situacije sa dijabetesom, koji je u gotovo dramatičnom porastu.
Da li ste imali prilike da radite istraživanja nad samom lekarskom populacijom – kakvo
je stanje njihove fizičke kondicije?
Ne, ali mogu samo da pretpostavim da nije sjajno. Zanimljivo je, recimo, da veliki broj specijalista sportske medicine kod nas nije bio niti je sistematski fizički aktivan. Gotovo je kuriozitet da su nam sportski lekari bivši vrhunski sportisti. A kad je to tako, možete pretpostaviti da nije sjajna situacija ni u opštoj lekarskoj populaciji.
Vi ste se aktivno bavili atletikom, bili ste član državne reprezentacije desetak godina.
Kako ste to usklađivali sa teškim studijama medicine?
Aktivno sam trenirao atletiku za vreme studija pa i kada sam postao lekar. Uspeo sam da na vreme završim medicinu kao dobar student baveći se paralelno vrhunskim sportom. Ako to nekome danas zvuči nemoguće, treba imati u vidu da je u to doba, pedesetih godina prošlog veka, trening bio manje intenzivan nego danas. Trenirali smo svakodnevno, ali je trening trajao oko dva sata, a ne kao danas – po pet-šest sati u više navrata tokom dana, često pre podne, posle podne i uveče. Danas su sve više sportisti pravi profesionalci i nemoguće je amaterima da se takmiče sa profesionalcima, barem kada se radi o razvijenijim sportovima.
Inače, bio sam u atletskoj reprezentaciji Jugoslavije deset godina i to u sedam različitih disciplina, što je kuriozitet. To je sad praktično nemoguće, jer postoji visoka specijalizacija. Moguće je, recimo, biti vrhunski sportista u trčanju na 100m i 200m i možda u skoku u dalj, ali u sedam različitih disciplina, to je danas praktično nemoguće. Bio sam više puta prvak i rekorder države, prvak i rekorder Balkana, učesnik-takmičar na
evropskom šampionatu i Olimpijskim igrama.
Da li ste želeli da specijalizirate upravo sportsku medicinu?
Da, želeo sam i to mi je uspelo. Kada sam završio studije prvo sam postao lekar atletske reprezentacije, a onda sam otišao u tadašnji Jugoslovenski zavod za fizičku kulturu i medicinu sporta u Košutnjaku i tamo proveo gotovo ceo svoj radni vek. Učestvovao sam u testiranju i analiziranju sportske pripremljenosti više stotina vrhunskih sportista bivše Jugoslavije i Srbije, olimpijskih pobednika, svetskih i evropskih šampiona. Pratio ih kao
lekar na dve olimpijade. Nabrojaću samo neke: Mihalić, Korica, Vera Nikolić, Martinović, Horvat, Simić, Parlov, Beneš, Šurbek, Stipančić, Džajić, Kićanović, Slavnić, Cerar, Sandić i mnogi drugi koji čine istoriju našeg sporta. U njihovim velikim sportskim uspesima slutim bar mrvicu ličnog doprinosa.
Kako se razvijala sportska medicina? Da li i dalje pratite šta se dešava u okviru Vaše
profesije?
Da, pratim. Do nedavno sam radio kao saradnik u Republičkom zavodu za sport. Bio sam na specijalizaciji u Rusiji, gde je praktično rođena sportska nauka, a delimično i sportska medicina, kao medicinska kontrola sportista. Imao sam sreću da budem tamo u vreme
procvata sportske nauke, da upoznam i postanem prijatelj nekih vodećih naučnika.
Sportska medicina se razvijala u nekoliko punktova. Pored tadašnjeg SSSR-a, razvijala se prvenstveno u Nemačkoj i Švedskoj. Prateći ova zbivanja, Zavod već 60-tih godina prošlog veka postaje avangardni sportsko-medicinski centar. Moderno opremljen, uvodi funkcionalnu dijagnostiku i osniva biohemijsko laboratoriju za utvrđivanje sportske pripremljenosti. Posebno razvija funkcionalnu dijagnostiku kardiorespiratornog sistema sportista (spiroergometriju) i uvodi savremene metode ovih ispitivanja. Pod uticajem nemačke škole, već 60-tih godina smo imali aparaturu koja je omogućavala da praveći smeše gasova koje odgovaraju visinskim uslovima Meksiko Sitija prilagođavamo naše sportiste, olimpijske kandidate, ovim atmosferskim uslovima.
Dr Dragan Jović, obučen za sportsko-medicinski stručni i naučni rad u Zavodu, osnovao je prvu katedru za specijalizaciju sportske medicine u Srbiji. Sportska medicina, prvenstveno orijentisana na preventivu, unapređenje sportskog treninga i pripremu za sportska takmičenja, sve više se, zahvaljujući komercijalizaciji, profesionalizaciji sporta i uspehu po svaku cenu, orijentiše ka kurativi, lečenju bolesti i povreda kao posledica bespoštedne sportske borbe.
Čime ste se još bavili u Vašoj karijeri?
Desetak godina sam uređivao časopis ,,Savremeni trening’’, koji je predstavljao kompilaciju najznačajnijih tekstova iz svetskih sportskih i sportsko-medicinskih časopisa, kao i nekoliko drugih publikacija Zavoda namenjenih sportskim trenerima, organizatorima u sportu i sportskim funkcionerima. Kada je otvorena Viša škola za sportske trenere, bio sam jedan od osnivača i do nedavno urednik časopisa ,,Sportska praksa’’. Prevodio sam naučne i stručne knjige i članke, pisao naučne i stručne radove. I sada, valjda po inerciji, pomno pratim stručna i naučna dostignuća u sportskoj nauci, predajem povremeno na kursevima i seminarima i dalje se bavim prevodilačkim poslom, pišem. Prevodim sa ruskog jezika koji je danas ,,izašao iz mode’’, što je šteta, jer je Rusija kao kolevka sportske nauke još uvek i njena bogata riznica.
Magazin WHITE / April 2008. godine