Zakon o transplantaciji organa u Srbiji, nedavno donet u srpskom parlamentu, urediće odnose u ovoj delatnosti, a time i unaprediti i povećati broj transplantacija organa u kliničkim i univerzitetskim
centrima u Republici

Zakonom o transplantaciji organa urediće se uzimanje organa ili delova organa sa živog ili umrlog lica zbog presađivanja u telo drugog lica radi lečenja, kaže Zorica Pavlović, pomoćnik ministra u Ministarstvu zdravlja Republike Srbije, zatim nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i druga pitanja od značaja za transplantaciju organa.

Postupak transplantacije zasniva se na načelima solidarnosti između davaoca i primaoca, medicinske opravdanosti, zaštite interesa i dostojanstva davaoca i primaoca, dostupnosti i zabrane diskriminacije i na načelu bezbednosti. Doniranje organa je dobrovoljno i bez finansijske nadoknade (osim nužnih troškova); usluge vezane za postupak transplantacije su nedobitne, a za obavljanje transplantacije neophodno je postojanje pismenog pristanka primaoca. Zabranjena je trgovina organima, kao i oglašavanje, odnosno reklamiranje potreba za organima, oglašavanje doniranja, reklamiranje zdravstvenih ustanova i zdravstvenih radnika u sredstvima javnog informisanja, kao i na drugim nosiocima oglasnih poruka i na bilo koji drugi način.

Poslove transplantacije obavljaće zdravstvene ustanove iz Plana mreže koje su dobile dozvolu za obavljanje poslova transplantacije, a navedenu dozvolu izdaje, obnavlja i oduzima ministar zdravlja. U svakoj zdravstvenoj ustanovi direktor određuje koordinatora za transplantaciju, stoji u Zakonu, a etički odbor zdravstvene ustanove daje saglasnost za svako uzimanje organa od živog davaoca.

Radi obezbeđivanja dostupnosti organa i pravičnosti postupka sačinjava se jedinstvena republička lista čekanja za primaoce. Ukoliko za pojedini organ umrlog davaoca u Republici Srbiji nema odgovarajućeg primaoca sa Republičke liste čekanja, organ se može, prema novousvojenom Zakonu, ponuditi međunarodnoj organizaciji, instituciji i stranoj državi sa kojima je uspostavljena uzajamna saradnja na osnovu međunarodnog ugovora. Uzimanje
organa od živog davaoca dozvoljeno je ako nema drugog odgovarajućeg organa od umrlog lica; ne postoji alternativni medicinski postupak uporedive efikasnosti; ako tim za transplantaciju ovlašćene zdravstvene ustanove dâ mišljenje da će presađivanjem tog organa doći do izlečenja, odnosno poboljšanja zdravstvenog stanja primaoca, ukoliko je izvršena procena rizika po život i zdravlje davaoca i ako postoji pismeni pristanak davaoca.

Davalac može biti lice starije od 18 godina ako ima potpunu poslovnu sposobnost, odnosno sposobnost za rasuđivanje i donošenje odluka i koje je srodnik primaoca u pravoj liniji bez obzira na stepen srodstva, kao i pobočni srodnik zaključno sa trećim stepenom srodstva. Izuzetno ako ne postoji mogućnost da ova lica doniraju organ, po Zakonu, davalac može biti supružnik, odnosno vanbračni partner, usvojitelj, usvojenik, kao i drugo blisko lice sa kojim je primalac u prisnom ličnom odnosu koji je svima očigledan. Neophodno je postojanje pismenog pristanka davaoca, koji se može povući najkasnije do momenta početka pripreme davaoca za uzimanje organa. Uzimanje organa od umrlog lica vrši se posle dijagnostikovanja i utvrđivanja moždane smrti na osnovu medicinskih kriterijuma, kaže Pavlovićka. Neophodno je da je punoletni poslovno sposoban davalac pre smrti dao i lično potpisao pristanak u prisustvu najmanje jednog nezavisnog svedoka koji potvrđuje verodostojnost potpisa i slobodno izraženu volju davaoca ili da je davalac dao nalog drugom licu da u njegovo ime potpiše pristanak uz sopstveno prisustvo i u prisustvu najmanje jednog nezavisnog svedoka koji potvrđuje verodostojnost potpisa i slobodno izraženu volju davaoca. Svako punoletno, poslovno sposobno lice može izričito zabraniti uzimanje organa. Pristanak, odnosno zabrana doniranja posle smrti evidentira se u zdravstvenoj knjižici. Na osnovu pismenog pristanka, ustanove koje je ovlastio ministar izdaju davaocu donatorsku karticu u kojoj je izričito evidentiran pristanak za davanje organa.

Sa umrlog lica, važno je napomenuti, mogu se uzimati organi radi presađivanja drugom licu i kada lice nije dalo pismeni pristanak, ako za života nije izričito, pismeno ili usmeno, zabranilo uzimanje i uz pismenu saglasnost članovaporodice. Ako lice nema žive članove porodice, odnosno ako nisu dostupni u razumnom vremenu koje ne ugrožava transplantaciju a dostupno je drugo blisko lice, sa kojim je umrli bio u prisnom ličnom odnosu koji je svima očigledan najmanje poslednje dve godine pre smrti lica, za uzimanje organa dovoljna je saglasnost tog bliskog lica.

Radi obavljanja poslova državne uprave u oblasti biomedicine osnovana je Uprava za biomedicinu koja obavlja poslove koji se odnose na transplantaciju organa, transplantaciju ćelija i tkiva, kao i za biomedicinski potpomognuto oplođenje i transfuziju krvi. U okviru posebne organizacione jedinice Uprave za biomedicinu obavljaju se poslovi u vezi sa transplantacijom organa – Srbijatransplant.

Uprava za biomedicinu vodi jedinstveni republički registar lica koja su dala pismeni pristanak za uzimanje organa u slučaju svoje smrti – Jedinstveni republički registar davalaca, dok nadzor nad obavljanjem poslova zdravstvenih ustanova koje obavljaju poslove transplantacije, po Zakonu, vrši inspektor za
transplantaciju.

Stručnjaka ima – donora nedovoljno

Srbija ima edukovane stručnjake za obavljanje transplantacije organa, a ovi zahvati se vrše u više transplantacionih centara. Od 1975. godine do početka avgusta 2009. godine obavljeno je 1.314 transplantacija bubrega, osam transplantacija srca, jedna pankreasa i 29 jetri. Prva transplantacija bubrega obavljena je 1975. godine u Institutu za urologiju i nefrologiju Kliničkog centra Srbije, prvo srce transplantirano je 1989. godine u Institutu za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici, prva jetra presađena je 1995. godine u Institutu za kardiovaskularne bolesti “Dedinje” u Beogradu, dok je u istoj ustanovi, samo
godinu kasnije obavljena i prva transplantacija pankreasa u Srbiji. Na listi čekanja za transplantaciju bubrega sa kadavera trenutno se u Srbiji nalazi 1.144 pacijenata, 50 pacijenata čeka na jetru, ističu u resornom ministarstvu, dok se pet pacijenata nalazi na listi čekanja za transplantaciju srca.

– U Kliničkom centru Srbije je u proteklih tridesetak godina obavljen veći broj transplantacija bubrega i dve transplantacije jetre – jedna u 2008. godini i jedna u proleće 2009. godine. To je mali broj u odnosu na potrebe pacijenta koji čekaju na organ, kaže prof. dr Vladimir Đukić, direktor Urgentnog centra i član tima za transplantaciju Kliničkog centra Srbije, pa je pomoć “Eurotransplanta”, kao i međunarodnih organizacija u transparentnosti liste donora od značaja da se stekne poverenje kod pacijenta, ali i potencijalnih davalaca organa, da neće biti manipulacije kod uzetih organa i da će svi pacijenti biti lečeni do poslednjeg
sekunda života. Tačnije, da se organi uzimaju kada pacijent postane moždano mrtav, i to uz saglasnost rodbine. Srbija neće saradnjom sa “Eurotransplantom” postati izvoznik organa u Evropu, dodaje Đukić, već će se time stvoriti šansa
da organ dobiju i oni pacijenti koji imaju retke krvne grupe, ali i oni kojima je organ hitno potreban.

– U Institutu za urologiju i nefrologiju Kliničkog centra Srbije se, bez obzira na otežane uslove rada, obavi oko 50 transplantacija bubrega godišnje, kaže prof. dr Drago Milutinović, načelnik Centra za transplantaciju bubrega, a prva ovakva operacija je u ovoj ustanovi obavljena pre 35 godina. To je složen i komplikovan hirurški zahvat, kaže Milutinović, a problem je nedostatak organa, mali broj
donora, ali i mali broj lekara koji su zainteresovani da rade ovakve zahvate. U Srbiji ima malo živih donora, stanovnici Šumadije, Beograda i srednje Srbije retko zaveštavaju organe, ali pacijenti iz ovih krajeva koji čekaju na organ očekuju da će ga dobiti od kadavera.

– Zakon o transplantaciji organa je usvojen i treba ga poštovati i primenjivati, kaže prof. dr Radmila Lazić Blagojević, načelnik Posttransplantacionog odelenja u Klinici za urologiju Kliničkog centra Srbije i dodaje da je problem i u tome što u Srbiji svaki veći kliničko-bolnički centar i univerzitetski centar počinje da radi transplantacije, a zanemaruje rad na edukaciji lekara i stanovništva. U vreme rata ovaj centar nije radio transplantacije organa – bubrega sa kadavera, jer je takva odluka doneta, tačnije, tih godina su se radile transplantacije samo sa živih davalaca, ističu u ovom centru za transplantaciju organa. Srbija se mora ugledati na Španiju gde je veliki broj davalaca organa (35 davalaca kadavera na milion stanovnika), kao i zemlje u okruženju Sloveniju i Hrvatsku, gde je broj davalaca kadavera preko 17 na milion stanovnika.

I Vojnomedicinska akademija u Beogradu uspešno radi transplantaciju organa – bubrega, jetre, pankreasa, ali se rade i transplantacije slezine o kojima se malo govori, kaže prof. dr Sidor Mišović, načelnik Klinike za vaskularnu hirurgiju
VMA i član tima za transplantaciju organa. U ovoj ustanovi je napravljen Program za transplantaciju bubrega i pankreasa, a broj donorskih kartica se povećava, mada nedovoljno.

Srbija uskoro članica “Eurotransplanta”

Srbija bi kao i mnoge evropske države mogla uskoro postati članica “Eurotransplanta”, tačnije, “Eurotransplant Internacional Foundation”, neprofitne međunarodne organizacije koja posreduje i koordinira razmenom organa za transplantaciju na teritoriji sedam evropskih država. Na taj način, kao i nedavnim donošenjem Zakona o transplantaciji organa i seta drugih zakona iz oblasti zdravstva, Srbija bi povećala broj transplantacija, a deo pacijenata koji sada čeka na organ i donore organa, više godina unazad, znatno brže bi rešio zdravstvene
probleme. To bi uticalo, naravno, kako je istakao prof. dr Tomica Milosavljević, ministar zdravlja na sastanku sa delegacijom “Eurotransplanta”, nedavno održanom u Beogradu, zahvaljujući solidarnosti donatora organa, da se smanji smrtnost onih koji se nalaze na dugim listama za transplantaciju bubrega, jetre, srca…

Uključivanjem u mrežu medicinskih centara “Eurotransplanta” poboljšala bi se dostupnost organa neophodnih našim pacijentima sa oboljenjima koja se na drugi način ne mogu izlečiti, a lekari iz Srbije steći će nova iskustva koja će unaprediti transplantaciju u Srbiji. U Srbiji je pet ustanova osposobljeno za transplantaciju bubrega, i to Klinički centar Srbije, Klinički centar Vojvodine, Vojnomedicinska akademija u Beogradu, Dečja klinika u Tiršovoj u Beogradu i Klinički centar u Nišu, kaže Milosavljević, i dodaje da u Evropi 30 hiljada ljudi čeka na transplantaciju, dok svakoga dana umire 12 njih koji čekaju na organ.

– “Eurotransplant” koordinira razmenom organa za transplantaciju na teritoriji Austrije, Nemačke, Slovenije, Holandije, Luksemburga, Belgije i Hrvatske, kaže prof. dr Bruno Majser, predsednik “Eurotransplanta”, a ugovorom o saradnji zemlje članice ulaze u sistem međunarodne razmene organa i optimalne iskorišćenosti raspoloživih organa za transplantaciju, kao i transparentan i objektivan sistem selekcije, baziran na medicinskim kriterijumima. Države članice u skladu sa jednoobraznim principima registruju pacijente na zajedničku međunarodnu listu čekanja. “Eurotransplant” uspešno deluje 40 godina na području sa blizu 130 miliona stanovnika, čime je pacijentima iz država članica osigurana brža i veća dostupnost organa za transplantaciju. Saradnja se zasniva na principu reciprociteta, što znači da se teži uspostavljanju ravnoteže između
uvezenih i izvezenih organa među državama članicama.

Iz postojećih statističkih podataka može se zaključiti da broj obavljenih transplantacija u Srbiji nije zadovoljavajući u odnosu na broj transplantacija koje su obavljene u državama Evropske unije, kao i u odnosu na postojeće liste čekanja za transplantaciju organa u zdravstvenim ustanovama u Srbiji. I Evropa se suočava sa nedovoljnom podrškom javnosti za sistem donora, kaže Majser, manjim brojem mladih organa, zbog čega je neophodno razviti kvalitetan sistem koordinacije između bolnica i centara za transplantaciju kako bi hitni slučajevi organe dobili u najkraćem roku.

Mreža donora u Vojvodini sve šira

U Kliničkom centru Vojvodine u 2008. godini je transplantirano 13 bubrega (8 sa živog davaoca i 5 sa kadaveričnog) i dve jetre, a lekari iz ove zdravstvene ustanove su aktivni u edukaciji stanovništva po vojvođanskim gradovima. Tačnije, lekari iz Vojvodine nisu čekali na donošenje Zakona. Popunjavanjem donorske kartice, kojom se daje saglasnost da doniraju svoje organe u trenutku moždane smrti za lečenje drugih ljudi, u leto 2008. godine Donorska mreža Vojvodine je pokrenula akciju “Šansa za novi život”. Osnivač Donorske mreže Vojvodine je, da podsetimo, Transplantacioni tim Kliničkog centra Vojvodine.
Iste kartice potpisalo je u prvoj akciji u Novom Sadu više od sto mladih lekara i studenata Medicinskog fakulteta za samo jedan dan.

– Srbija je bila među prvim državama koje su obavljale transplantacije organa, a sada je na neslavnom poslednjem mestu u Evropi. Posle usvajanja zakona, očekuje se i organizovana uloga države u stvaranju centra za donore organa, kaže prof. dr Zoran Milošević, pomoćnik direktora za hirurgiju Kliničkog centra Vojvodine i šef Transplantacionog tima. Novi Sad je pre 20 godina bio drugi centar po broju transplantacija u Jugoslaviji i nepoznanica je šta se desilo
poslednjih godina i zašto je Srbija i Vojvodina poslednja po broju donacija organa u Evropi, konstatuje dr Milošević, najavljujući da se akcija “Šansa za novi život” sprovodi i dalje po svim bolnicama Vojvodine i domovima zdravlja. U desetak
bonica i 44 domova zdravlja u Vojvodini u toku je imenovanje predstavnika – koordinatora sa Donorskom mrežom Kliničkog centra Vojvodine. U Vojvodini, prema podacima Kliničkog centra Vojvodine, na zdrave bubrege čeka oko 170 ljudi, a jetra je neophodna za deset pacijenata.

Magazine White – broj 31