Izvor: Doživeti 100
O svom zdravlju često počnemo da brinemo tek sa pojavom tegoba ili bolesti, a tada je nažalost često kasno a
lečenje je teže i zahteva više vremena.

Briga o zdravlju je da na vreme učinimo da do bolesti ne dođe, vođeni mudrošću da je »bolje sprečiti, nego lečiti«. Veoma važno je da medicinski radnici utiču na formiranje svesti o značaju prevencije.

Piše: Milena Milošević

Urinarne infekcije ili infekcije mokraćnih puteva nastaju kao po sledica kolonizacije mikroba u mokraći i invazije u tkiva bilo kojeg dela tog sistema. Kriterijum za postojanje infekcije jeste nalaz značajne bakteriurije (više od 100.000 klica u 1 ml mo kraće). Najčešći uzročnici urinarnih infekcija su bakterije (Escherichia Coli, Chlamydia, Mycoplasma, B-Streptococcus, Staphylococcus), virusi (Herpes simplex virus tipa 2), gljivice (Candida), paraziti (Trichomonas)…
Kada su u pitanju bebe, češće infekciju dobijaju dečaci, dok su kod malo starije dece infekcijama sklonije devojčice. Kod dece sa hroničnom konstipacijom veće su šanse da dođe do infekcije. Ženski urinarni kanali su kraći nego kod muškaraca, a anatomski položaj urinarnog otvora u odnosu na rektum i vaginu, povećava rizik infekcija kod žena.

U većini slučajeva bakterije koje se prenesu iz debelog creva ili vagine u uri narni sistem kod osoba sa jakim imunim sistemom izbace se mokrenjem bez većih posledica. Stres, bolest, fizička povreda, ne pra vilna ishrana, slab imuni sistem, a samim tim i izloženost infekcijama. Funkcionisanje i radna sposobnost obolelog je bitno smanjena, simptomi su neprijatni i nagone pacijenta da potraži br zo rešenje.

Samoinicijativno uzimanje antibiotika pre nego što se obavi analiza urina (urinokultura) jeste pogrešan pristup lečen ju i najčešći je uzrok vraćanja urinarnih infekcija.

Kako prepoznati urinarnu infekciju?

Interesantno je da neke osobe sa infekcijom urinarnog trakta nemaju nikakve simptome, mada većina oseća bar neke od na vedenih:
– česta potreba za mokrenjem, pri čemu je mokrenje praćeno bolom i/ili peckanjem
– bol u donjem trbuhu i /ili donjem delu tela
– osećaj punoće i pritiska u bešici, stalna potreba za mokren jem, pri čemu se prilikom mokrenja izmokre samo male količine urina
– urin je često zamućen i ima jak miris
– u nekim slučajevima može se primetiti krv u urinu
– uglavnom nema povišene temperature kod odraslih, a ukoliko se temperatura povisi infekcija je verovatno došla i do bubrega (tada se pored bola u leđima javljaju i bol ispod rebara, vrto glavica ili povraćanje)
– za razliku od odraslih, deca će verovatnije imati povišenu temperaturu u toku urinarne infekcije.

Sprečite infekciju!

Najbolji lek protiv urinarnih infekcija je da do njih ne dođe. U nekim slučajevima nije moguće kontrolisati pojavu
infekcije, ali postoje mere predostrožnosti čijim poštovanjem se mogu smanjiti šanse za dobijanje ovakve infekcije.
Preventivne mere se odnose na redovnu higijenu i jačanje odbram benih sposobnosti organizma:
• pranje ruku antibakterijskim sapunima
• kod beba često menjanje pelena, pri čemu se preporučuje da se guza briše od stomaka prema leđima, a ni kako obrnuto
• redovna intimna higijena odgovarajućim intimnim sapunima
• ukoliko se javi potreba za mokrenjem potrebno je to obaviti od mah, ne zadržavati urin u bešici
• preporučljivo je piti dosta tečnosti koja će spirati bakterije iz sistema, najbolja je voda 2-3l dnevno, čaj od brusnice (neza slađen), sok od brusnice sprečava taloženje bakterija u urinarnom traktu, čaj od pirevine, uvin čaj
• jačanje imunog sistema omogućiće sprečavanje vraćanja urinarnih infekcija (preporučuju se velike količine vitamina C).
• cink unet u organizam kroz sveže povrće ili u tabletama pomaže jačanju imunog sistema
• kafu, crni (ruski) čaj, gazirana pića, čokoladu, slatkiše i masnoće trebalo bi izbegavati ukoliko je neko sklon čestim urinarnim infekcijama
Pojava peska ili kamena u bubregu doprinosi češćim urinarnim infekcijama, a trudnoća, menopauza i seksualni odnosi takođe mogu da povećaju rizik.

Uroantiseptici

Urinarne infekcije su nakon infekcija disajnih puteva najčešće infekcije koje se javljaju u populaciji. Zahvataju uglavnom donji urinarni trakt (uretra, bešika). Izuzetno su neugodne i uporne, a ukoliko se ne leče pravovremeno mogu se prošititi na ostale delove urinarnog trakta. Pogotovo je opasno ukoliko se prošire na bubrege, jer tada se razvija glomerulonefritis, izuzetno opasna upala bubrega. Kod muškaraca se može proširiti na opasnu i ekstremno bolnu upalu testisa. Uzrokuju ih najčešće enterobakterije. Tu se pre svega misli na bakteriju Escherichiu coli koja je normalni stanovnik u debelom crevu. Daleko su češće kod žena nego kod muškaraca zbog anatomskih razloga. Simptomi su peckanje i otežano, učestalo i bolno mokrenje. Javljaju se kod neadekvatnog održavanja higijene, prehlada, pada imuniteta ili zbog određenih anatomskih anomalija u građi urinarnog trakta. Imaju tendenciju prelaska u hronično stanje i recidiva (ponovnog javljanja).
Lečenje se sprovodi zavisno od jačine i mogućih komplikacija. Kod komplikacija (zahvaćeni bubrezi ili testisi) koriste se antibiotici, a u akutnim fazama bez komplikacija fluorohinoloni (o njima će kasnije biti više reči). Dakako, najčešće korišćeni urinarni antiseptik kod blagih urinarnih infekcija je urološki čaj sa svojom aktivnom supstancom arbutinom. Ali ponekad je neophodno pokušati i sa određenim supstancama koje nazivamo uroantiseptici. To su hemoterapeutici koji se koriste samo i isključivo kod urinarnih infekcija, a po jačini su između urološkog čaja i fluorohinolona. Razlog zašto se koriste samo kod uroinfekcija je činjenica da je njihova eliminacija iz krvi u urin toliko brza da doslovno projure kroz organizam bez efekta u ostalim tkivima i u potpunosti se koncentrišu samo u urinarnom traktu.
Jedan od prvih uroantiseptika bio je metenaminijum mandelat. U nekim državama je i dan danas u upotrebi. Takođe se koriste jedinjenja kao što je nitrofurantoin, nitrofurantoinol, te nalidiksinska kiselina.

Nitrofurantoin
Derivat je nitrofurana. Zanimljivo da je po izgledu žuti prah što upućuje na njegovu strukturu tj. prisutnost nitro grupe. Deluje na brojne vrste izojeve bakterija, a mehanizam delovanja mu se temelji na redukovanju nitro grupe u amino unutar bakterija i oštećenje bakterijske DNA. Otpornost na nitrofuran se skoro nikada ne razvija.
Nitrofurantoin deluje baktericidno na najčešće patogene uzročnike u mokraćnom sistemu kao npr. E. coli, enterokoke, Staphylococus aureus i neke vrste proteusa. Takođe se može koristiti za lečenje upala uzrokovanih bakterijskim vrstama Klebsiella-Aerobacter i Proteus pod uslovom da se osetljivost tih bakterija na nitrofurantoin dokaže disk difuzijskim testom ili dilucijskom tehnikom određivanja osetljivosti. Svi sojevi Pseudomonasa otporni su na nitrofurantoin.
Koristi se za lečenje akutnih upala donjeg dela mokraćnog sistema uzrokovanih osetljivim uzročnicima, prevenciju rekurirajućih nekomplikovanih upala donjeg dela mokraćnog sistema, prevenciju upala mokraćnog sistema posle kateterizacije ili hirurškog zahvata.
Ne primenjuje se za lečenje pijelonefritisa i perinefritičkog apscesa. Ne sme se primeniti kod osoba preosetljivih na nitrofurantoin ili neki od pomoćnih sastojaka leka, zatim kod bolesnika kod kojih postoji oligurija, anurija ili značajno poremećena funkcija bubrega (klirens kreatinina manji od 60 ml/min ili klinički značajno povišene vrednosti kreatinina u serumu). Primena kod ovih bolesnika povećava rizik razvoja toksičnosti leka zbog njegova smanjena izlučivanja. Zbog mogućnosti nastanka hemolitičke anemije novorođenčeta usled nezrelosti enzimskih sistema eritrocita, nitrofurantoin se ne sme primeniti u terminalnoj trudnoći (38-42. nedelja), tokom poroda te kod dece mlađe od 1 meseca.
Takođe, ne sme se primeniti kod bolesnika sa deficitom glukoza-6-fosfat dehidrogenaze jer može uzrokovati hemolizu. U slučaju pojave hemolize treba prekinuti primenu leka. Hemoliza se povlači po prestanku uzimanja leka i indikacija je za prekid terapije.
S posebnim se oprezom primenjuje kod bolesnika sa poremećenom funkcijom bubrega, insufiicijencijom jetre, bolestima pluća, neurološkim poremećajima, alergijskom dijatezom, anemijom, dijabetesom, poremećajem elektrolita, te manjkom B vitamina, posebno folata. Kod dugotrajne primene potrebno je pažljivo pratiti plućne funkcije bolesnika, neurološki status, te povremeno sprovoditi testove funkcije jetre.
Najčešće nuspojave povezane su sa digestivnim sistemom: gubitak apetita, mučnina, povraćanje i proliv.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com