farmaceuti.com

Najšire posmatrano, anti-aging medicina se bavi preventivom, otkrivanjem, ali i lečenjem bolesti koje se javljaju tokom prirodnog procesa starenja svake ljudske individue. Cilj je maksimalno dugo i kvalitetno življenje u starosti, tako što će se u što ranijem životnom dobu raznim preventivnim merama uticati na usporavanje procesa starenja. U tu svrhu se vrše proučavanja procesa starenja kroz istraživanja u najrazličitijim oblastima medicine, molekularne biologije, biohemije, a u najnovije vreme i u oblasti biofizike.

Duboka starost? I pored toga što se danas u razvijenim zemljama prosečan ljudski vek produžio na preko 80 godina, pitamo se zar nisu isto toliko živeli i mnogi naši zdravi preci? Iako genetičari na osnovu proučavanja DNK tvrde da je moguće živeti 100-120 godina, pa čak i 140, nema značajnog prodora u tom smeru.

Koji su razlozi nedostizanja mogućih godina života? U tu svrhu se vrše mnogobrojna strogo kontrolisana naučna istraživanja, ali se i veoma kritički proučavaju metode i tehnike iz prethodnih civilizacija, jer se ne zaboravlja da savremena medicina postoji tek ,,od nedavno’’. Pri tome se odbacuju različiti vidovi mistifikacija, šarlatanstva i nadriučenja, sve u skladu sa zdravim načelima medicinske nauke i struke.

Teorija o starenju ima mnogo, ali najvažnije su one koje ukazuju na bespovratna oštećenja ćelija i tkiva. Za trajna oštećenja ćelija su, po sadašnjim saznanjima, glavni krivci slobodni radikali koji, ako se ne mogu suzbiti putem telesnih antioksidanata, dovode do mnogih bolesti, kao što su razni akutni i hronični zapaljenski procesi (reumatoidni artritis, vaskulitis i sl), neurološki poremećaji (Alchajmer, Parkinson, cerebrovaskularna oštećenja, mišićna distrofija), kardiovaskularni poremećaji (hiper i
hipotenzija, ateroskleroza i sl), fibroza pluća, katarakta, maligne bolesti…

Danas se praćenje nivoa slobodnih radikala može vršiti laboratorijski, a odskora se to radi i kod nas. Na osnovu dobijenih rezultata vrše se preporuke u vezi sa ishranom, dodatnim suplementima ishrani itd. Zato je ishrana bogata antioksidantima i uopšte pravilna ishrana jedan od ključeva za kvalitetniji život u starosti.

Tu su zatim i svi ostali zdravi stilovi života: od svakodnevne strogo individualizovane fizičke aktivnosti do gajenja pozitivnih misli, od izbegavanja gradske buke do boravka u prirodi u okruženju pozitivnih zračenja, od dovođenja celokupnog organizma u harmoniju putem akupunkture do borbe za ekološki čistu vodu i vazduh, od uzdržavanja od loših navika do održavanja društvenih kontakata do kraja života, od humanitarnog rada do pravilnog disanja…

Mnoga istraživanja koja su u toku, pokušavaju da objasne zašto starenjem naš imuni sistem više ne prepoznaje sopstvene ćelije, nego ih počinje napadati kao strane, zašto ne prepoznaje maligne ćelije pa im dopušta da bujaju, zašto se u jednom momentu ćelije pojedinih tkiva prestaju deliti, zašto prestaje izbacivanje međućelijske ,,šljake’’ iz organizma.

Proteklih nekoliko godina došlo je do niza revolicionarnih dostignuća u svim oblastima medicine zahvaljujući primeni matičnih ćelija i njihovoj sposobnosti da se razviju u bilo koju ćeliju ljudskog organizma, što bi moglo da dovede do konačnog izlečenja mnogih bolesti.

U našoj zemlji je kroz donošenje brojnih strategija i operativnih planova, izmenu koncepta primarne zaštite, formiranje preventivnih centara u okviru domova zdravlja, pojačani nastup lekara svih specijalnosti u medijima za široku javnost, planiranje i sprovođenje mnogih zdravstvenih kampanja i, naročito, uporan i maštovit radom na edukaciji dece od vrtića na gore, započeo rad na edukaciji o zdravlju, a time i prevenciji
preuranjenog starenja stanovništva.

Već danas je moguće merama koje predlaže ova oblast medicine prevenirati ili ublažiti, pored već navedenih oboljenja i: depresiju, moždani udar, senilnost, karcinom kože, osteoporozu, kataraktu, bolesti koštanog sistema.

Puno uspeha svim poslenicima u ovoj perspektivnoj oblasti.

Magazin WHITE / Januar-februar 2008. godine

Filed under: Uncategorized | No Comments »

Ceo region bivše Jugoslavije je relativno skoro izašao iz perioda samoupravne ekonomije i načina poslovanja i zdravstvene zaštite koja je takav sistem pratila. Iako se to ubrzano menja, u sektoru usluga je i dalje prisutan pristup u kom ne postoji do kraja svest o tome da je lojalan klijent, ili pacijent, kada je reč o zdravstvenoj zaštiti, u stvari vaša plata. Svest o tome da od odnosa sa pacijentom direktno zavisi zarada. U ovom momentu

sistem i nije u potpunosti takav, ali ide ka tome, sa svim reformama koje podrazumevaju i stalne evaluacije i sakupljanje poena i model kapitacije. Sa druge strane, i dostupnost informacija i informisanost pacijenata su dostigli novi nivo. Samim tim, pacijenti su zahtevniji, zahtevaju sve bolju uslugu i tako i sami podižu konkurenciju. Prema tome, neophodno je da se prilagodi shvatanje same usluge, jednostavno, konkurencija raste

i nastaviće da raste i odnosom sa pacijentom mora da se postigne da vam se on vrati – kaže na početku razgovora za ,,White’’ Marko Milošević, direktor TripleS Learning,

edukativnog centra specijalizovanog za obuke iz oblasti usluga, prodaje, menadžmenta i razvoja zaposlenih.

Kada je oblast zdravstvene zaštite u pitanju, koje biste segmente obuke izdvojili, odnosno gde je najveća primena ovih znanja i veština koje ste naveli u zdravstvu, uključujući tu lekare ali i druge profesionalce, poput tehničara ili farmaceuta?

Koliko god da su osnovni postulati pružanja usluga identični, postoje različitosti u svakoj od oblasti i to se mora poštovati. Polaznici naših programa su menadžeri svih profila, ali i svi drugi zaposleni koji žele da unaprede svoje znanje iz oblasti pružanja usluga i prodaje, kao i veština koje ih prate - poput komunikacije, prezentacije, stres menadžmenta, upravljanja ljudima i vremenom. Dakle, veoma su različiti profili profesija kojima su treninzi potrebni i korisni, a prostor za primenu stečenih veština je veoma širok. Istakao bih tu sa jedne strane zaposlene u medicinskim ustanovama - lekare, tehničare, administrativno osoblje, koji imaju direktan kontakt sa pacijentima i grade sa njima neposredan odnos na poseban način i, sa druge strane, farmaceute i tehničare u apotekama, koji imaju nešto drugačiji pristup pacijentima. Oni su, na neki način, navikli da se odnos sa pacijentima svodi na izdavanje lekova na recept, dok je deo koji se odnosi na uslugu i direktnu komunikaciju donekle zapostavljen, kao i deo same prodaje. Upravo je to bio jedan od osnovnih vidova obuke koji smo pružali klijentima iz oblasti farmacije - unapređenje odnosa sa pacijentima i prodaja, kao način da stvore dobre odnose sa klijentima i od njih stvore lojalne korisnike usluga, što je krajnji komercijalni cilj odnosa sa pacijentima. Ujedno, to je i u fokusu naših treninga. Za oblast zdravstva smo profilisali poseban program pod nazivom „Usluga prema pacijentima“ i mnoge farmaceutske kuće i apotekarske ustanove, od državnih apotekarskih ustanova u Zaječaru, Vranju, Leskovcu, Kraljevu, Kragujevcu, pa do privatnih apoteka i sistema poput Jugohemije, Pharma Nove i Primaksa, već su prošle kroz tu edukaciju. Pored toga, kada je reč o farmaceutskim kućama, imali smo i izuzetnu saradnju sa njihovim saradnicima na terenu, koji obilaze apoteke i bave se prodajom, i njima smo držali edukaciju iz oblasti usluga, prezentacije, komunikacije i prodaje. Tu su nam najveći klijenti bili Pharma Nova, Ivančić i sinovi, Bosnalijek i Galenika.

Kada je reč o lekarima, odnosno zdravstvenim radnicima, u kojim veštinama postoji najviše prostora za treninge i edukaciju?

S obzirom na očekivani model kapitacije u zdravstvu, svakako da će do izražaja doći treninzi u pružanju usluga u zdravstvu. Novi model podrazumeva i da lekari imaju prisniji odnos sa pacijentima, a da pacijenti osete sigurnost i zaštitu i da su im lekari maksimalno posvećeni. Naši treninzi su projektovani da prate reorganizaciju u zdravstvenom sektoru, u domovima zdravlja i bolnicama. Naša edukacija pri tome nije stručna edukacija iz oblasti zdravstva, nije nam cilj da lekare učimo onome što su oni već naučili na fakultetima, već im pomažemo da izgrade odnos sa pacijentima. Kroz treninge pokušavamo da im približimo znanja iz komunikacije, tako da će na kraju lekari imati lojalnog pacijenta koji će uvek zakazivati preglede kod njih, koji će se uvek obratiti za pomoć, koji će ih preporučivati svojim prijateljima, porodici i širem okruženju. To, opet, za cilj ima ne samo da se širi pozitivan lični imidž lekara kao pojedinca, već i same ustanove u kojoj on radi, bolnice ili doma zdravlja.

Radeći za državne apotekarske ustanove, uočili smo poseban problem, koji je prisutan i u drugim ustanovama zdravstvene zaštite koje pokriva zdravstveno osiguranje. Naime, gužve su tu velike, velika je opterećenost zaposlenih. Radnici u apoteci u tim okolnostima postaju bukvalno radnici koji samo uzimaju recepte i izdaju lekove, vrlo je mali stepen komunikacije sa pacijentima. I kod pacijenata i kod zaposlenih javlja se nervoza, koja potiče od konstantne gužve i pritiska. Lekari su tako|đ veoma opterećeni, a pacijenti su, po definiciji, ljudi sa bolešću, odnosno problemom. U takvim okolnostima najteže je komunicirati, nadvladati nervozu, izbeći potencijalni konflikt, i to je poseban problem. Na sve to, potrebno je savladati i potencijalno nezadovoljstvo, recimo reklamacijama na izdati lek ili na lečenje, i doći do toga da pacijent ode zadovoljan, kao lojalan klijent. Načini da se sve to nadvlada su poseban segment treninga.

Kako postižete prilagođavanje lokalnim specifičnostima, a kako potrebama pojedinih oblasti poslovanja?

Naši treninzi su u potpunosti prilagođeni svakoj pojedinoj organizaciji, odnosno klijentu. Bilo da je reč o malim i srednjim preduzećima, velikim sistemima ili vladinim organima, potpuna personalizacija treninga je neophodna da bi se postigli maksimalni rezultati. Zato, pre formulisanja treninga, radimo istraživanje stanja i potreba svakog klijenta i tek tada definišemo sve elemente. Tome je prilagođen i izbor trenera. Raspolažemo specijalistima za pojedine segmente edukacije, sa iskustvom, koji su i sami prethodno prošli naše treninge i obuke za naš sistem edukacije, i stalno ih prolaze, kako bi dodatno usavršili svoja znanja ali i sposobnosti prenosa znanja i veština na polaznike. Pored toga, mi programe edukacije stalno modernizujemo i usavršavamo. Edukacija i treninzi su u malim grupama i dvosmerni, pristup podrazumeva interakciju, sa dosta povratnih informacija od polaznika u toku samog treninga, ali i kroz izveštaje o rezultatima nakon treninga. Tako postižemo maksimalnu personalizaciju, što omogućava najbolje rezultate. Godišnji ugovori koje imamo sa većinom klijenata su nama najbolja potvrda kvaliteta treninga, posle prvog koji uradimo obično prelazimo na trajne oblike saradnje.

Matična kompanija je osnovana u Makedoniji, odatle je sve počelo i za veoma kratko vreme postali smo lider na tržištu Makedonije. Realizovali smo treninge i edukaciju u praktično svim najvećim preduzećima, u različitim sektorima, kao i za Vladu Makedonije. Pored toga, radili smo i radimo i za brojna mala i srednja preduzeća. Zatim smo prešli u Hrvatsku, a onda i u Bosnu i Hercegovinu i Sloveniju. Sada, kada i u Srbiji polako zauzimamo vodeću poziciju, možemo reći da smo lider u oblasti edukacije i treninga na području cele bivše Jugoslavije. Modeli koje primenjujemo su američki i britanski, s tim da su prilagođeni specifičnostima svakog pojedinog tržišta. Naravno, sami treninzi su „tailor-made“, tj. prilagođeni pojedinim oblastima, bilo da je reč o bankarstvu, vladinim institucijama ili zdravstvenoj zaštiti. Mi koristimo iskustva i modele koji na Zapadu funkcionišu već decenijama, uz stalna unapređenja i to daje rezultate koji su nam i omogućili da se proširimo kroz ceo region. Pored toga, imamo i mogućnost da organizujemo treninge i seminare svetskog nivoa. Krajem prošle godine smo, recimo, organizovali veoma posećena i zapažena gostovanja svetskog autoriteta iz oblasti prodaje, Brajana Trejsija u Beogradu i Skoplju. Cilj nam je da dva puta godišnje organizujemo gostovanja velikih svetskih imena, a pored toga, na zahtev klijenata u stanju smo da za njihove zaposlene ili klijente organizujemo seminare ili predavanja vodećih svetskih govornika ukoliko se ukaže potreba.

Magazin WHITE / Mart 2008. godine

Filed under: Uncategorized | No Comments »

Fizičko vežbanje je neophodan lek u terapiji dijabetesa

Beograd je od jesenas bogatiji za još jednu trim stazu - takozvanu stazu zdravlja u Sportskom centru Šumice, posebno namenjenu obolelima od dijabetesa i visokog krvnog pritiska. Staza je sagrađena na inicijativu magazina ,,Viva’’ i kompanije Novo Nordisk, koja je ujedno pomogla i kod njenog projektovanja, dok je sredstva za izgradnju obezbedila Skupština grada. U želji da vam približimo temu primene staza zdravlja i fizičkog vežbanja u terapiji dijabetesa, razgovarali smo sa dr Srđanom Savićem, sportskim lekarom, stručnjakom za sportsku funkcionalnu dijagnostiku i konsultantom u projektovanju ove staze.

- Staze zdravlja su nešto kraće od uobičajenih trim staza i namenjene su uglavnom za terapijsko fizičko vežbanje. Kod dijabetesa tipa 2, fizičko vežbanje je jedna od terapijskih mogućnosti, jer se pokazalo kao moćno sredstvo u prevenciji i lečenju ovog oboljenja. Pre mnogo godina, učestvujući u jednom istraživanju o primeni fizičkog vežbanja u terapiji dijabetesa 2, uverio sam se da fizičko vežbanje, ako je adekvatno dozirano, može da dâ fantastične rezultate. Zna se da je gotovo svako sistematsko fizičko vežbanje prevencija dijabeta tipa 2, ali ovde govorimo o obolelima od dijabeta. Rezultat je bio da su posle određenog vremena praktično svi lekovi koje su pacijenti uzimali zamenjeni samo svakodnevnim fizičkim vežbanjem. Vežbanje je bilo individualno dozirano i obavljano uz stalnu kontrolu frekvencije srčanog rada i odgovarajuće laboratorijske analize, posebno glukoze u krvi. Jer, ako je fizička aktivnost lek, onda je veoma važno njegovo doziranje. Naravno, tretman fizičkim vežbanjem je bio praćen i odgovarajućom dijetom i režimom života i rada, objašnjava dr Savić.

Naš sagovornik se skoro četrdeset godina bavio problemom telesnog opterećenja kao sredstva za postizanje visokih sportskih rezultata u Republičkom zavodu za sport, a paralelno sa tim i problemom fizičkog vežbanja u terapeutske svrhe. Bio je i vrhunski sportista - atletičar, trkač. Kaže da su ta lična iskustva vrlo važna - doživljeno omogućava da se lakše i bolje shvati moguća organska reakcija na fizičko opterećenje koje se preporučuje drugima.

- Zamolili su me da pomognem u projektovanju staze zdravlja u Šumicama, da dam neke predloge vezane za njenu što bolju eksploataciju. Sam lokalitet značajno je uslovljavao trasiranje ovakve staze. Ne narušavati prirodni ambijent, obezbediti dovoljnu dužinu staze, sačuvati svako drvo, izbegavati preterane uspone, pristupačnost sa više strana i voda za piće neki su od osnovnih zahteva pri njenom trasiranju. JKP ,,Gradsko zelenilo’’ Beograd je izvodilo radove i vidim da su se uglavnom držali datih sugestija. Staza se proteže kroz šumu, ima nepravilan elipsast, od terena zavisan oblik i duga je 600 metara. Start i cilj su na istom mestu, što je uobičajeno zbog raznih postupaka merenja i kontrole telesnog opterećenja. U samom centru se nalazi poligon, u kome je čitav niz sprava za vežbanje od prirodnih materijala, pretežno drveta, namenjenih podizanju motoričkih sposobnosti - snage, izdržljivosti, pokretljivosti, koordinacije…

Kakve sve zahteve mora da ispuni jedna trim staza?

Prvenstveno se mora nalaziti u što lepšem prirodnom ambijentu, pretežno šumskom. Čist vazduh, pijaća voda, ravna, meka i elastična staza za hodanje i trčanje sa manjim usponima, pristupačnost i, eventualno, u blizini zgrada sa svlačionicom i kupaonicom, osnovni su zahtevi. Trim staza ima raznih, u zavisnosti od toga kome su namenjene. Klasične trim staze su obično duže, oko 2000 m i više i imaju u svom toku punktove u kojima se nalaze sprave sa određenom namenom. Ako vas ne vodi trener, pomažu vam za svaku spravu naslikana uputstva šta, kako i koliko treba vežbati. To je neka vrsta univerzalnih preporuka minimalnog vežbanja. Između punktova se ubrzano hoda ili sporije i brže trči. Staze zdravlja su kraće i obično nemaju velike uspone. Vodi se računa da su pretežno namenjene populaciji starijeg uzrasta, često gojaznoj, navikloj na sedanterni način života, koja najčešće i boluje od tip 2 dijabetesa.

Važno je da dužina staze bude vidljivo obeležena, najmanje na svakih 100 metara, da bi vežbač mogao da se orijentiše koliko je metara i na koji način prohodao ili pretrčao i da se može meriti intenzitet treninga - vežbanja koristeći štopericu i minutnu frekvenciju pulsa. Svaki program ima deonice manjeg ili većeg opterećenja, na primer 100 m bržeg trčanja, pa onda 100 m sporijeg a zatim 200 m hodanja. Za staze zdravlja, a posebno za one namenjene obolelima od dijabetesa, važan je i kvalitet podloge staze. Ona mora biti drenirana, dovoljno meka i elastična da ne bi dolazilo do povređivanja stopala. Inače, oboleli od dijabetesa koji vežbaju moraju da imaju udobnu obuću i odgovarajuće čarape bez pregiba od materijala u kojima se noga ne znoji. Pored staze, na određenim udaljenostima moraju biti postavljene klupe da bi vežbači mogli da se odmore, da zastanu i eventualno uzmu hranu i tečnost ukoliko dođe do dehidratacije ili hipoglikemije.

Poželjno je da staze budu dobro osvetljene, da bi se tokom letnjih vrućina mogle koristiti u večernjim časovima.

Pod kojim uslovima oboleli od dijabetesa mogu da vežbaju?

Kada se radi o primeni fizičkog vežbanja u terapiji dijabetesa, mora da postoji tim u kome će pored lekara (najbolje endokrinologa-dijabetologa) biti medicinska sestra, stručnjak sportske medicine, zadužen za adekvatno doziranje i praćenje nivoa opterećenja, dijetetičar i psiholog.

Pre počinjanja fizičkog vežbanja nužni su detaljni pregledi i laboratorijske analize, mora se tačno utvrditi stepen oboljenja i celokupno zdravstveno stanje budućeg vežbača. Pored poznatih kontraindikacija za fizičko vežbanje, u njih spadaju i kasne komplikacije dijabetesa: retinopatija, nefropatija, neuropatija, dijabetesno stopalo i druge. Pre početka svakog vežbanja, barem orijentaciono treba da se zna glikemija, koja mora da se prati i na kraju vežbanja da bi se ocenjivala njegova efikasnost. Tačno se zna sa kakvom glikemijom pacijent ulazi u tretman i zavisno od toga se planira čitav trenažni postupak, da bi on bio adekvatan i efikasan i posle određenog vremena sistematskog vežbanja doveo do poboljšanja ili izlečenja ove bolesti.

Principi vežbanja u terapeutske svrhe su klasični - prvo ide zagrevanje, zatim osnovno vežbanje i na kraju hlađenje. Vežbe zagrevanja, koje traju 10 do 20 minuta, malog su intenziteta i sastoje se iz naprezanja aerobnog karaktera i istezanja, na primer lagano trčanje i vežbe blagog istezanja onih mišića koji će se posebno angažovati u osnovnom vežbanju. Zatim dolazi osnovno vežbanje u trajanju od 20 minuta i više, zavisno od kondicije pacijenta, koje uglavnom ima aerobni karakter - to su ciklička kretanja aerobnog karaktera: intenzivno hodanje, trčkaranje, trčanje, vožnja bicikla, plivanje. Svi

ti ciklički sportovi su podesni za tretman ovih bolesnika, s tim što se onda mere dva parametra koja su važna za procenu intenziteta opterećenja - vrednost frekvencije

srčanog rada - puls, i procenat od maksimalno mogućeg utroška kiseonika, najčešće indirektnim putem preko pulsnih vrednosti. Kod mlađih osoba starih 25-30 godina, optimalni puls za vreme opterećenja treba da bude 220 manje godine starosti, a kada se radi o starijoj populaciji, onda se broj godina ne oduzima od 220 već od 160. Hodanje, trčkaranje, vežbe oblikovanja i istezanja čine uglavnom sadržaj vežbi hlađenja, koje ukupno traju desetak minuta. Najbolje je vežbati svakodnevno, ali je dovoljno vežbati i tri do četiri puta nedeljno u ukupnom trajanju od najmanje 20 minuta.

Na koji tačno način vežbanje koristi obolelima od dijabetesa?

Ubrzava se cirkulacija, veći je volumen krvi koja prolazi kroz određena tkiva i organe i veća je šansa da se taj glikogen, kao neophodan energetski materijal, doturi svim ćelijama organizma. Međutim, mnoga istraživanja pokazuju da se pod uticajem fizičkog vežbanja menja propustljivost ćelijskih membrana, one postaju senzitivnije na propuštanje glikogena u ćeliju. Isti princip delovanja je i kad se radi o prevenciji dijabetesa. Značajna je i socijalizacija vežbača-pacijenata, međusobna komunikacija i razmena ličnih iskustava u lečenju ove bolesti.

Da li Vam se čini da se lekari ustručavaju da preporuče vežbanje obolelima od dijabetesa plašeći se komplikacija?

Logično je da je vežbanje bolesnika delikatnije od rekreativnog vežbanja zdrave populacije. Ali je značajna i razlika u primenjivanju fizičkog vežbanja kod mlađe i starije populacije. Čak i kad nema bolesti, stariji imaju neke zahteve koji su komplikovaniji za doziranje opterećenja. Sve to nije jednostavno. Programiranje, planiranje, doziranje i kontrola fizičkog opterećenja zavisni su od ciljeva koje želimo postići - podići motoričko-fizičke sposobnosti ljudi, posebno sportista, usporiti procese starenja ili lečiti određene bolesti. Svakako je najzahtevnije i najrizičnije terapijsko fizičko vežbanje. Vežbanje je kao i svaki lek - može da bude otrov, ako se ne dozira pravilno i ne poštuju kontraindikacije ali, s druge strane, nema nikakav efekat ako doza nije dovoljna. Vežbanje, dakle, ima neka svoja donja i gornja ograničenja koja se moraju dobro poznavati, što je od posebnog značaja u terapijskom vežbanju. To je možda i razlog ustručavanja od njegove primene. Danas je moguće obučiti obolele od dijabetesa - ako im date instrukcije kojih moraju da se pridržavaju i ako ih naučite kako da vrše samokontrolu - da upravljaju svojim trenažnim opterećenjem. S obzirom na tehnološka

unapređenja vezana za fiziološka i biohemijska merenja, moguće je dobijanje brze povratne informacije o stanju organizma tokom fizičkog naprezanja i adekvatno

reagovanje u vidu njegove korekcije.

(antrfile:)

Da li vam se čini da je u našem društvu fizičko vežbanje zapostavljeno? Koliko lekari uopšte promovišu fizičko vežbanje među svojim pacijentima?

Mislim da opšta lekarska populacija, osim onih koji se bave sportskom medicinom, nije tokom studija a i docnije dovoljno i na pravi način informisana koliki je zdravstveni značaj sistematskog fizičkog vežbanja. Zatim, tu je i nedostatak ličnog iskustva, što je možda i logično jer je kod nas mali broj onih koji se uključuju u sportsku rekreaciju. Veliki je motivacioni problem, čak i kada se shvata značaj fizičkog vežbanja, postati i ostati vežbač. Izgleda da je veoma teško odlučiti se na redovno sistematsko vežbanje, istrajati, osetiti u njemu zadovoljstvo, proći prvu barijeru u tome na šta nisi navikao, steći naviku. Stoga mora mnogo da se radi na motivaciji i stvaranju navike, zato sam i pomenuo psihologa kao člana tima u terapiji fizičkim vežbanjem. To sve ide strahovito teško, zato se i prave trim staze i staze zdravlja, kao najlepši mamac, da bi se privukli

vežbači - zdravi i bolesni, spontano ili organizovano. Izraziti stimulans za vežbanje je i taj da pacijenti dobijaju informaciju o svom zdravstvenom stanju, njegovom poboljšanju, a zdravi o porastu njihove kondicije.

Svaka osoba koja je upućena na neko sistematsko vežbanje na neki način je akter je u prevenciji dijabeta. Omasovljenje sistematskog fizičkog vežbanja, odnosno porast učesnika redovne rekreacije, doveli bi do poboljšanja situacije sa dijabetesom, koji je u gotovo dramatičnom porastu.

xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx

Da li ste imali prilike da radite istraživanja nad samom lekarskom populacijom - kakvo

je stanje njihove fizičke kondicije?

Ne, ali mogu samo da pretpostavim da nije sjajno. Zanimljivo je, recimo, da veliki broj specijalista sportske medicine kod nas nije bio niti je sistematski fizički aktivan. Gotovo je kuriozitet da su nam sportski lekari bivši vrhunski sportisti. A kad je to tako, možete pretpostaviti da nije sjajna situacija ni u opštoj lekarskoj populaciji.

Vi ste se aktivno bavili atletikom, bili ste član državne reprezentacije desetak godina.

Kako ste to usklađivali sa teškim studijama medicine?

Aktivno sam trenirao atletiku za vreme studija pa i kada sam postao lekar. Uspeo sam da na vreme završim medicinu kao dobar student baveći se paralelno vrhunskim sportom. Ako to nekome danas zvuči nemoguće, treba imati u vidu da je u to doba, pedesetih godina prošlog veka, trening bio manje intenzivan nego danas. Trenirali smo svakodnevno, ali je trening trajao oko dva sata, a ne kao danas - po pet-šest sati u više navrata tokom dana, često pre podne, posle podne i uveče. Danas su sve više sportisti pravi profesionalci i nemoguće je amaterima da se takmiče sa profesionalcima, barem kada se radi o razvijenijim sportovima.

Inače, bio sam u atletskoj reprezentaciji Jugoslavije deset godina i to u sedam različitih disciplina, što je kuriozitet. To je sad praktično nemoguće, jer postoji visoka specijalizacija. Moguće je, recimo, biti vrhunski sportista u trčanju na 100m i 200m i možda u skoku u dalj, ali u sedam različitih disciplina, to je danas praktično nemoguće. Bio sam više puta prvak i rekorder države, prvak i rekorder Balkana, učesnik-takmičar na

evropskom šampionatu i Olimpijskim igrama.

Da li ste želeli da specijalizirate upravo sportsku medicinu?

Da, želeo sam i to mi je uspelo. Kada sam završio studije prvo sam postao lekar atletske reprezentacije, a onda sam otišao u tadašnji Jugoslovenski zavod za fizičku kulturu i medicinu sporta u Košutnjaku i tamo proveo gotovo ceo svoj radni vek. Učestvovao sam u testiranju i analiziranju sportske pripremljenosti više stotina vrhunskih sportista bivše Jugoslavije i Srbije, olimpijskih pobednika, svetskih i evropskih šampiona. Pratio ih kao

lekar na dve olimpijade. Nabrojaću samo neke: Mihalić, Korica, Vera Nikolić, Martinović, Horvat, Simić, Parlov, Beneš, Šurbek, Stipančić, Džajić, Kićanović, Slavnić, Cerar, Sandić i mnogi drugi koji čine istoriju našeg sporta. U njihovim velikim sportskim uspesima slutim bar mrvicu ličnog doprinosa.

Kako se razvijala sportska medicina? Da li i dalje pratite šta se dešava u okviru Vaše

profesije?

Da, pratim. Do nedavno sam radio kao saradnik u Republičkom zavodu za sport. Bio sam na specijalizaciji u Rusiji, gde je praktično rođena sportska nauka, a delimično i sportska medicina, kao medicinska kontrola sportista. Imao sam sreću da budem tamo u vreme

procvata sportske nauke, da upoznam i postanem prijatelj nekih vodećih naučnika.

Sportska medicina se razvijala u nekoliko punktova. Pored tadašnjeg SSSR-a, razvijala se prvenstveno u Nemačkoj i Švedskoj. Prateći ova zbivanja, Zavod već 60-tih godina prošlog veka postaje avangardni sportsko-medicinski centar. Moderno opremljen, uvodi funkcionalnu dijagnostiku i osniva biohemijsko laboratoriju za utvrđivanje sportske pripremljenosti. Posebno razvija funkcionalnu dijagnostiku kardiorespiratornog sistema sportista (spiroergometriju) i uvodi savremene metode ovih ispitivanja. Pod uticajem nemačke škole, već 60-tih godina smo imali aparaturu koja je omogućavala da praveći smeše gasova koje odgovaraju visinskim uslovima Meksiko Sitija prilagođavamo naše sportiste, olimpijske kandidate, ovim atmosferskim uslovima.

Dr Dragan Jović, obučen za sportsko-medicinski stručni i naučni rad u Zavodu, osnovao je prvu katedru za specijalizaciju sportske medicine u Srbiji. Sportska medicina, prvenstveno orijentisana na preventivu, unapređenje sportskog treninga i pripremu za sportska takmičenja, sve više se, zahvaljujući komercijalizaciji, profesionalizaciji sporta i uspehu po svaku cenu, orijentiše ka kurativi, lečenju bolesti i povreda kao posledica bespoštedne sportske borbe.

Čime ste se još bavili u Vašoj karijeri?

Desetak godina sam uređivao časopis ,,Savremeni trening’’, koji je predstavljao kompilaciju najznačajnijih tekstova iz svetskih sportskih i sportsko-medicinskih časopisa, kao i nekoliko drugih publikacija Zavoda namenjenih sportskim trenerima, organizatorima u sportu i sportskim funkcionerima. Kada je otvorena Viša škola za sportske trenere, bio sam jedan od osnivača i do nedavno urednik časopisa ,,Sportska praksa’’. Prevodio sam naučne i stručne knjige i članke, pisao naučne i stručne radove. I sada, valjda po inerciji, pomno pratim stručna i naučna dostignuća u sportskoj nauci, predajem povremeno na kursevima i seminarima i dalje se bavim prevodilačkim poslom, pišem. Prevodim sa ruskog jezika koji je danas ,,izašao iz mode’’, što je šteta, jer je Rusija kao kolevka sportske nauke još uvek i njena bogata riznica.

Magazin WHITE / April 2008. godine

Filed under: Uncategorized | No Comments »

Početkom aprila u Beogradu dodeljene su prve licence za rad u zdravstvenom sistemu Srbije. U okviru četvrte redovne Skupštine Komore biohemičara Srbije, svečano su uručene licence delu ogranka Beograda, članovima Upravnog odbora i Skupštine Komore.

Prof. dr Nada Majkić-Singh, predsednica Skupštine Komore i predsednica Društva biohemičara Srbije, prva se obratila skupu i istakla da je dodela prvih licenci medicinskim biohemičarima istorijski trenutak i da su time biohemičari opravdali odluku da se formira Komora. Ministar zdravlja, prof. dr Tomica Milosavljević izjavio je da je ovo prelomni trenutak za zdravstvenu struku. On je još jednom istakao značaj komora u zdravstvenom sistemu i čestitao Komori biohemičara Srbije na tome što je bila najoperativnija i najbrža.

Od prim. dr Velibora Canića, direktora Komore biohemičara Srbije, saznajemo da će 15. aprila biti organizovan sličan skup u Niškoj banji, za Niški ogranak, koji obuhvata istočnu i jugoistočnu Srbiju, Kosovo i Metohiju i Pomoravlje do Jagodine. Kolege iz Vojvodine će dobiti svoje licence u drugoj polovini aprila na svečanosti u Novom Sadu.

- Veliko je zadovoljstvo nas koji radimo u Komori i koji smo učestvovali u aktivnostima oko konstituisanja Komore što smo dodelili prve licence u zdravstvenom sistemu Srbije. Dvogodišnji period, od formiranja Komore pa do danas, zaokružili smo donošenjem svih akata potrebnih za rad naše institucije. Formirali smo Sudove časti prvog i drugog stepena i sve komisije - Komisiju za izradu opštih akata, Komisiju za materijalno-finansijsko poslovanje, Komisiju za stručna pitanja, Komisiju za predstavke i žalbe, kao i Poslovnik o radu Etičkog odbora. Zakupljeni su i adekvatno opremljeni prostori za rad Komore u Beogradu, Nišu i Novom Sadu. Zadovoljan sam posebno što smo dobili priznanje nadležnih iz Ministarstva zdravlja da je Komora dobro uradila taj posao. Postojala je dobra energija koja je uložena da bi ceo inicijalni proces bio uspešno završen, kaže dr Canić.

Od planova za ovu godinu, dr Canić je istakao pokretanje procesa vezanog za Republički zavod za zdravstveno osiguranje, kako bi Komora mogla da utiče na način raspodele materijalnih sredstava za rad zdravstvenih ustanova u oblasti dijagnostike.

- Mi do sada nismo bili zadovoljni načinom na koji je bio finansiran rad laboratorija - u većoj meri je to išlo paušalno, po veličini zdravstvene ustanove, broju usluga. S obzirom da sada imamo dobar uvid u kadrovsku strukturu zaposlenih u pojedinim laboratorijama zdravstvenog sistema, kao i u nivo opreme na kojoj se radi i broj stanovnika koji ta laboratorija pokriva, planiramo da ove godine, zajedno sa RZZO pripremamo ugovaranja za 2009. godinu, posebno za primarnu zdravstvenu zaštitu.

Komora biohemičara Srbije planira da zajedno sa Institutom ,,Batut’’, Ministarstvom zdravlja i Društvom biohemičara Srbije radi na spoljašnjoj kontroli rada.

- Spoljašnja kontrola rada u laboratorijama dosad nije bila dobro definisana zakonom. Imali smo samo jedan mali broj biohemijskih parametara (oko dvadeset) za koje je vršena spoljašna kontrola. To je obavljalo Društvo za medicinsku biohemiju Srbije u saradnji sa Institutom za biohemiju KC Srbije u Beogradu. Međutim, to niko nije finansirao, a nabavka kontrolnih reagenasa, kao i sam proces kontrole iziskuju znatna materijalna sredstva i, na kraju krajeva, u laboratorijama se ne radi dvadesetak parametara, već stotinak. Dogovorićemo sa ,,Batutom’’ i RZZO listu biohemičara kontrolora kao i predlog metodološkog uputstva za sprovođenje redovne spoljne provere kvaliteta stručnog rada u laboratorijama, jer želimo da struka bude ta koja će imati odlučujući uticaj u svemu ovome.

Što se tiče akreditacije i postavljanja standarda, u junu prošle godine smo imali jedan sastanak posvećen akreditaciji laboratorija, koji je trebalo da upozna načelnike laboratorijskih službi i druge biohemičare sa tim šta znače standardi kojima težimo. Mi u Komori smatramo da je najprimereniji standard za nas, a koji je u skladu sa standardima koji postoje u Evropi i svetu, ISO 15189.

Komora biohemičara Srbije želi da učestvuje i u rešavanju problema sa kojima se susreću biohemičari u privatnim laboratorijama.

- Kod nas je registrovano 67 kliničko-biohemijskih laboratorija iz privatnog sektora. One evidentno imaju drugačije probleme od laboratorija u državnom sektoru, što nije u redu, jer su pred zakonom izjednačene. Planiramo sastanak sa predstavnicima velikih privatnih laboratorija na kome bismo evidentirali te probleme i predložili načine za njihovo rešenje. Moram da kažem da nam je podrška privatnog sektora u formiranju Komore bila ogromna i da su oni pokazali veliku želju za formiranjem jednog uređenog sistema.

Očekuje nas i program usaglašavanja specijalizacije biohemije na medicinskim i farmaceutskim fakultetima. Iz Ministarstva zdravlja je došao dopis svim fakultetima da će se pristupiti izradi novog Pravilnika o specijalizacijama. Pošto u okviru programa specijalizacije iz kliničke ili medicinske biohemije postoje određene razlike, trebalo bi raditi na njihovom prevazilaženju, kao i usaglašavanju programa sa sličnim koji se odvijaju u većem broju evropskih zemalja, a koji bi bili zasnovani na preporukama IFCC (International Federation of Clinical Chemistry and Laboratory Medicine). I dužina trajanja specijalizacije bi bila usaglašena i iznosila bi četiri godine. Šta to praktično znači: u procesu edukacije, lekarima je u pojedinim segmentima bliži pre i postanalitički deo, dok je farmaceutima bliži sam analitički proces, jer u toku studija najviše vremena i posvećuju tome. U okviru specijalističkog staža i specijalističke nastave, posebna pažnja bi se posvećivala onom delu u kojem je u toku osnovnog studijskog programa bilo manje govora.

Dr Canić ističe i značaj racionalnog trošenja materijalnih sredstava u zdravstvenom sistemu.

- Ne može pacijent da dolazi u laboratoriju svakih pet dana, recimo posle obilnog ručka, završetka sezone svadbi ili slava da meri lipide, jer to ko{šta zdravstveni sistem. Zato moramo da se držimo vodiča dobre prakse, da odredimo koje su to analize koje treba da se urade u određenom slučaju i koliko često. Moraćemo postojeća materijalna sredstva da upotrebimo na racionalan način kako bismo imali dovoljno za sve, kao i za uvođenje novih laboratorijskih parametara neophodnih za postavljanje pravilne dijagnoze. Struka mora da kaže svoje. Dok se ne bude zaokružio ceo sistem, biće problema. Ali moraju i pacijenti da se edukuju, da im se objasni da medicina košta, i oprema, i reagensi i drugo. Takođe, moramo da ih edukujemo da se i oni sami bave unapređenjem i kontrolom svoga zdravlja. Tu treba da se uspostavi neka ravnoteža.

Za kraj smo pitali prim. dr Velibora Canića koliko smo daleko od cilja Komore, a to je postavljanje pravih standarda u radu laboratorija kako bi rezultat u svakoj laboratoriji u zemlji bio validan i jednak.

- Možda ja nisam pravi sagovornik jer sam po svojoj prirodi optimista. To inače ne zavisi samo od nas, ali čvrsto verujem da za tri do četiri godine možemo da uđemo u sistem koji će omogućiti da se uspostave standardi na svim nivoima zdravstvene zaštite, a da rezultati urađeni u bilo kojoj laboratoriji u našoj zemlji budu upotrebljivi za postavljanje pravilne dijagnoze i dalje lečenje na bilo kom nivou tercijarne zdravstvene zaštite ili pružanja zdravstvene pomoći u inostranstvu, ukoliko priroda bolesti to zahteva.

Magazin WHITE / April 2008. godine

Filed under: Uncategorized | No Comments »

Inkretinska terapija - novi terapijski pristup u lečenju dijabetesa

Pred savremenu terapiju dijabetesa su postavljeni vrlo oštri ciljevi koji se tiču nivoa glikemije, lipida i arterijskog pritiska koje treba kod svakog pacijenta postaviti u određene granice. Da bi se oni postigli, tragalo se za novim terapijskim pristupima i za usavršavanjem postojećih.

- Kada su razrađene sve preporuke za terapiju dijabetesa, a posebno tipa 2, videlo se da i pored toga što su pacijenti disciplinovani, i pored toga što se postigne dobra regulacija, bolest posle izvesnog vremena počinje da izmiče kontroli - raste nivo glikoziliranog hemoglobina, koji je pokazatelj dobre (odnosno loše) regulacije šećerne bolesti. Uopšte, stalno mora da se menja bilo način lečenja, bilo doza leka. To je ukazalo da bi bilo dobro da se traga i dalje za novim terapijskim pristupima, značajno drugačijim načinima lečenja. Istraživanja u tom pravcu su dovela do saznanja da jedan hormon iz creva, dakle izvan pankreasa, ima efekta kako na lučenje insulina tako i na život same ćelije koja luči insulin. Taj hormon je GLP-1 (glukagonu sličan peptid-1). On ne samo da podstiče lučenje insulina nego i omogućava život beta ćelije - izgleda da ga produžava i produžava njenu funkciju, kaže prof. dr Nebojša Lalić, načelnik Centra za metaboličke poremećaje, intenzivni tretman i ćelijsku terapiju Instituta za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma Kliničkog centra Srbije.

- Pokazalo se da kod obolelih od dijabetesa tipa 2 postoji deficit GLP-1 - on je nizak ili ga nema uopšte. To je dovelo do razmišljanja da bi nadoknada ovog hormona spolja ili produžavanje njegovog života sprečavanjem njegove razgradnje mogla imati povoljne efekte na lečenje tipa 2 dijabetesa. Tako su se rodila dva nova pristupa lečenju dijabetesa, koja se još uvek razrađuju. Prvi pristup su lekovi koji se daju parenteralno i oni nadoknađuju nedostatak ovog crevnog hormona, čime omogućavaju bolju regulaciju šećera u krvi. S druge strane, doprinose i snižavanju telesne težine. Ti lekovi kod nas još uvek nisu u terapijskoj primeni, ali se to uskoro očekuje. Drugi terapijski pristup usporava razgradnju hormona GLP-1 koji postoji u manjim količinama i na taj način produžava njegovo delovanje. Lekovi u obliku tableta takođe snižavaju nivo šećera u krvi, ali nemaju efekta na telesnu težinu. Ovi lekovi su odnedavno registrovani i kod nas. Od lekova koji predstavljaju sintetsku zamenu hormona GLP-1, najpoznatiji su liraglutid i exenatid, dok je od druge grupe lekova, koji usporavaju razgradnju tog hormona, najpoznatiji sitagliptin. Ova terapija se, dakle, uvodi pacijentima sa dijabetesom tipa 2, koji još nisu na insulinu, u ranijim fazama bolesti, jer je za njeno delovanje potrebno da beta ćelije ostanu očuvane, ističe prof. dr Lalić.

Kakva su svetska iskustva sa upotrebom ove terapije?

- Iskustva u svetu govore da su postignuta značajna sniženja nivoa glikemije korišćenjem obe grupe lekova i da je postignuto značajno smanjenje telesne mase ovom prvom grupom lekova. Tamo gde su registrovane, obe grupe lekova se dosta široko upotrebljavaju. Postoje razmišljanja o tome da bi se ovi lekovi mogli koristiti u predijabetesnim stanjima, kako bi se sačuvala sposobnost lučenja beta ćelija i time usporio razvoj dijabetesa, ali ovakva upotreba tek treba da se dokaže. Postoje u eksperimentalnom modelu i neke naznake da ovaj hormon može čak dovesti i do ponovnog umnožavanja beta ćelija, mada to nije pokazano u ljudi. U prvoj grupi lekova se razvijaju i oblici, još uvek u fazi ispitivanja, koji bi se mogli davati i jednom nedeljno. To bi predstavljalo dosta povoljan način davanja za pacijente, a opet vrlo efikasan.

Da li ima novina u insulinskoj terapiji?

- Danas se intenzivno radi na usavršavanju insulinskih analoga i to u dva pravca - jedan je da analozi brzog dejstva treba da deluju vrlo brzo, da savladaju jedan obrok i da nakon njega prestanu da deluju kako bi odgovorili individualnim potrebama pacijenta. Dok analozi dugog dejstva, nasuprot tome, treba da deluju što sporije i ravnomernije i na taj način omoguće osnovnu insulinizaciju, jedan plato nivoa insulina tokom celog dana. Na tome se dosta radi, kao i na usavršavanju insulinskih pumpi, koje dolaze kao sledeća faza u lečenju pacijenata na insulinskoj terapiji, kada terapija humanim insulinima i insulinskim analozima ne funkcioniše. Istovremeno se dosta radi i na usavršavanju senzora za glukozu, pa kao što postoji 24-časovno merenje arterijskog pritiska, tako postoji i 24-časovno merenje glikemije (holter za glukozu), što primenjujemo i u okviru našeg Centra na Institutu. U svetu su u toku istraživanja koja pokušavaju da iskombinuju pumpu i kontinuirano merenje glukoze u krvi. Prve takve pumpe su izašle u rutinsku upotrebu i to bi dalje moglo da omogući stvaranje veštačkog pankreasa, praktično smo samo na korak od toga, ističe prof. dr Lalić.

Magazin WHITE / April 2008. godine

Filed under: Uncategorized | No Comments »

WHITE je specijalizovan medicinski casopis za lekare, farmaceute i stomatologe koji se salje na adrese medicinskih i farmaceutskih institucija sirom Srbije.

Farmaceuti.com vec duze vreme uspesno saradjuje sa casopisom White.

Pretplata je 1800 din za jednu godinu.

Filed under: Uncategorized | No Comments »

U zdravstvu je ljudski resurs primaran, a satisfakcija profesionalaca preduslov za efikasan rad i razvoj. Stoga ohrabruje činjenica da je, prema istraživanju, 45,8% zaposlenih u zdravstvenim ustanovama u zemlji zadovoljno poslom koji obavlja, dok 43,5% zaposlenih ne bi menjalo posao koji sada rade.

Istraživanje zadovoljstva zaposlenih u zdravstvenim ustanovama primarnog, sekundarnog i tercijarnog nivoa organizovao je početkom decembra 2007. godine Institut za javno zdravlje Srbije zajedno sa mrežom svojih instituta i zavoda, a na osnovu Pravilnika o pokazateljima kvaliteta zdravstvene zaštite. Ministarstvo zdravlja inače već četiri godine, zajedno sa Institutom za javno zdravlje Srbije ,,Dr Milan Jovanović Batut’’, ispituje zadovoljstvo korisnika/pacijenata pruženim zdravstvenim uslugama, a ovo je druga godina kako ispituje i zadovoljstvo zaposlenih u zdravstvenim ustanovama ua zemlji.

U istraživanju profesionalnog zadovoljstva 2007. godine učestvovalo je 69.679 zaposlenih u 318 zdravstvenih ustanova. Ispitanici su bili u proseku stari 42 godine, sa prosečnom dužinom radnog staža od 18,3 godina. U ispitivanom uzorku je bilo 20,9% ispitanika muškog i 79,1% ženskog pola, dok je prema školskoj spremi bilo preko 23% zaposlenih sa visokom, 10% sa višom, 60% sa srednjom, 6% sa završenom osnovnom i manje od 1% sa nezavršenom osnovnom školom. Od ukupnog broja ispitanih zaposlenih, 75% su zdravstveni radnici, 5% zdravstveni saradnici, 7% administrativni radnici i 13% tehnički radnici.

Prema izveštaju dr Vesne Korać, poređenje opšteg zadovoljstva poslom u 2006. i 2007. godini pokazalo je da su se zaposleni u 2007. godini u većem procentu izjasnili kao veoma zadovoljni i zadovoljni.

Grafikon 1. Opšte zadovoljstvo poslom zaposlenih u zdravstvenim ustanovama Srbije 2007. i 2006. godine izraženo u procentima

Rezultati istraživanja pokazuju da su zaposleni 2007. godine bili najzadovoljniji aspektima posla sa kojima su i u 2006. godini bili zadovoljni: neposrednom saradnjom sa kolegama - 65,4% (u odnosu na 66,2% iz 2006.), zatim podrškom pretpostavljenih - 50,9%, međuljudskim odnosima - 49,3%, raspoloživim vremenom za obavljanje poslova - 56,3% i mogućnošću iznošenja ideja pretpostavljenima - 49,9%.

Razlozi nezadovoljstva takođe su ostali isti kao i 2006. godine. Zaposleni u zdravstvenim ustanovama najviše su nezadovoljni mesečnom zaradom - 57,7% (u odnosu na 74,5% iz 2006.), zatim adekvatnošću opreme za rad (41,4%), mogućnostima za edukaciju (40,7% u odnosu na 50,5% iz 2006.), mogućnostima za napredovanje (39,3% - 2006. 48,9%) i radnim prostorom (34% u odnosu na 26,1% prethodne godine).

Značajno je istaći da je u 2007. godini 17% manje zaposlenih koji se izjašnjavaju kao nezadovoljni ili veoma nezadovoljni svojim mesečnim primanjima. Takođe, bitno se smanjuje procenat zaposlenih koji su nezadovoljni opremom kojom rade, odnosno mogućnostima koje imaju za edukaciju i napredovanje na poslu. U odnosu na 2006. godinu, postoji jedino porast nezadovoljstva koji se odnosi na radni prostor zaposlenih.

Zadovoljstvo posmatrano prema profilu zaposlenih pokazuje da su najzadovoljniji zdravstveni radnici, dok je najviše nezadovoljnih među tehničkim radnicima. U poređenju sa 2006. godinom, primetno je veći broj zdravstvenih radnika koji su veoma zadovoljni i zadovoljni poslom koji obavljaju, kao što raste i procenat zadovoljnih administrativnih i tehničkih radnika zaposlenih u zdravstvenim ustanovama. U skladu sa tim opada broj zaposlenih svih profila koji se izjašnjavaju kao veoma nezadovoljni i nezadovoljni.

Interesantno je da istraživanje pokazuje da je najviše nezadovoljnih na teritoriji Beograda (23,8% veoma nezadovoljnih i nezadovoljnih), zatim u Vojvodini - 18,9%, centralnoj Srbiji - 17,6%, dok na Kosovu i Metohiji ima najmanje nezadovoljnih - 7,2%. Kada se posmatraju veoma zadovoljni i zadovoljni, najveći procenat je sa Kosova i Metohije (76,8%), u centralnoj Srbiji je 48,5% zadovoljnih, u Vojvodini 44%, dok je u Beogradu najmanji procenat zadovoljnih - 40,8%.

Najzadovoljniji su zaposleni u domovima zdravlja (52,8%), zatim u institutima i zavodima za javno zdravlje (51%), zaposleni u opštim bolnicama (43%), kliničkim centrima (34,5%) i kliničko-bolničkim centrima, u kojima je najmanji broj zadovoljnih - 33,6%.

Grafikon 2. Da li biste promenili posao u 2007. godini

Šta kažu zaposleni u apotekama

Krajem prošle godine po prvi put je vršeno i ispitivanje satisfakcije poslom zaposlenih u državnim apotekama, po metodologiji Instituta za javno zdravlje Srbije, i to u 29 zdravstvenih ustanova - apoteka sa cele teritorije Srbije.

Prema izveštaju koji je priredila Sanja Jović iz Apoteke „Beograd”, većina ispitanika je zadovoljna načinom organizacije posla. Brojem zaposlenih je zadovoljno i veoma zadovoljno 62%, dok je nešto niže zadovoljstvo adekvatnošću opreme za rad 57% i radnim prostorom 60%.
Vreme koje je na raspolaganju zaposlenima za obavljanje zadatih poslova je adekvatno (ima 69,83% zadovoljnih i veoma zadovoljnih), što je saglasno sa zadovoljstvom organizacijom posla (66,09%). Čak 90,85% zaposlenih tačno zna kojoj osobi odgovara za svoj posao. Mesečnom zaradom je zadovoljno i veoma zadovoljno samo 54,36%. Mogućnostima za napredovanje je zadovoljno i veoma zadovoljno samo 42,72%, a mogućnošću za edukaciju 51,12%.

Ohrabruje to što je ovo ispitivanje pokazalo najviši procenat zadovoljnih u oblasti međusobnih odnosa i komunikacije zaposlenih, što je pozitivno sa stanovišta kvaliteta radnih aktivnosti. Međuljudski odnosi su dobro ocenjeni kod 68,5% ispitanika, a neposredna saradnja sa kolegama kod 78,54% (slike 1 i 2).

U saradnji između zaposlenih i njihovih rukovodilaca uočava se da je najveći broj zadovoljan podrškom koju dobija od rukovodilaca i mogućnošću iznošenja svojih ideja pretpostavljenima. S druge strane, mogućnost izbora sopstvenog načina rada, kao i dobijanje informacija o najvažnijim promenama u službi su ocenjeni nešto niže (sa 60,87% i 59,31% ).
Pitanja vezana za upravljanje karijerom pokazuju da većina zaposlenih teži da se zadrži u državnom sektoru: 54,31% zaposlenih ne bi uopšte menjalo posao, a 32,71% bi menjalo posao u okviru državnog sektora.

Ukupna analiza dobijenih podataka pokazuje da je oko 70% svih zaposlenih zadovoljno poslom koji obavlja, ali i da oko 30% nema jasan stav, pa svoje mišljenje izražava ocenom - ni zadovoljan, ni nezadovoljan.
Ovi rezultati, koji su po prvi put dobijeni na nacionalnom nivou, treba da posluže kao platforma za planiranje i primenu mera za unapređenje profesionalne satisfakcije u farmaceutskoj zdravstvenoj delatnosti.

Magazin WHITE / Mart 2008. godine

Filed under: Uncategorized | No Comments »

Zatvaramo temu (kojom smo se bavili u prethodna dva broja) materijalom koji je posvećen komplikacijama sa kojima se kompanije sreću pri usvajanju i sprovođenju programa lojalnosti. Marketinški istraživački centar „Pharmexpert“ otkriva zbog čega dobro razrađen program može da ne ispuni očekivanja kako klijenata tako i rukovodstva apoteke.

Na greškama se uči

Razmotrićemo najtipičnije probleme zbog kojih program lojalnosti može da propadne ili da nema odgovarajući efekat.

Ponuda i potražnja

Osnovna greška menadžera iz „starog“ sistema je što su navikli da računaju na to da proizvodnja robe i ponuda usluga same po sebi garantuju stabilan prihod. To i nije iznenađujuće jer je nekada potražnja značajno premašivala ponudu. Sada se situacija drastično promenila. Veliki broj konkurenata na apotekarskom tržištu, masovni dolazak inostranih i obnova domaćih farmaceutskih proizvođača doveli su do toga da danas praktično nema problema sa kupovinom lekova, tj. ponuda je veća od potražnje. Istina, istraživači ruskog apotekarskog tržišta tvrde da još uvek postoji potencijal za razvoj. Pa ipak, kada vidite na jednoj zgradi dva-tri zelena krsta na rastojanju od nekoliko metara, kod svakog se pojave određene sumnje.

Jednom meri

Još jedan problem sa lojalnošću je i što se ona teško može izmeriti. Jasno je da se sam program lojalnosti pokreće da bi se povećao profit apoteke. Ali kako odrediti koji procenat prihoda je doneo apoteci taj program? Naravno, postoje određene metode ali one su svojstvene specijalistima. A potražnja za njihovim ulugama (pogotovo u sferi apotekarske maloprodaje) je još uvek mala. Zbog toga za većinu zaposlenih u apotekama lojalnost ostaje nešto prividno i neizmerivo, a zatim i ne opravdava uvek svoju neophodnost.

Konstantna vrednost

Program lojalnosti nije samo skup mehaničkih radnji. On ne funkcioniše automatski i traži stalnu kontrolu i ispravke. Ako kompanija radi na tržištu već nekoliko godina i uz to postiže određeni uspeh, menadžeri postavljaju logično pitanje: ako je ranije sve bilo u redu zašto sada treba nešto da se menja? Da li treba menjati ili korigovati način poslovanja koji je već dokazao svoju efikasnost i koji je doneo uspeh preduzeću? Sudeći po praksi to je neophodno. Jer se stalno menjaju konkurencijska sredina, tržište, kupac i njegove potrebe za robom i uslugama.

Kupac je postao pametniji i informisaniji. On jasno vidi da većina apoteka nudi isti asortiman robe po praktično istim cenama, a i brojnost usluga se takođe skoro ne razlikuje. Zato je prioritetan zadatak privlačenje i zadržavanje klijenata, a ne samo prodaja odmah i ovde.

Pitanje tehnike
Upravljanje tehničkim delom apoteke (poručivanje robe, formiranje cena, trgovanje i td.) poprilično je jednostavno. Bar u poređenju sa upravljanjem personalom. Ako propisivanje tehničkih parametara za iskusnog farmaceuta ne iziskuje poseban trud, onda je teško određivanje uslova rada za farmaceutske tehničare, prodavce-konsultante i za one koji rade na kasi. Direktna komunikacija sa klijentom je u mnogome nepredvidiva. Ali je ipak potrebno i neophodno da se postave određeni standardi da bi se odredili bar minimalni okviri ponašanja personala i kako bi se formirala strategija. Setite se da ponekad (a u poslednje vreme sve češće) kupac u apoteci ne plaća lek, već servis koji su mu pružili pri toj kupovini. Zato ćemo pitanje: „Šta raditi?“ preformulisati u „Kako raditi?“.

Istraživanje tržišta

Program lojalnosti kao i čitavo poslovanje apoteke direktno zavise od stanja na tržištu. Zato je potrebno da se redovno prati sve što se na njemu dešava. Marketinška istraživanja pokazuju povratnu vezu preduzeća sa tržištem i njihovim korisnicima i predstavljaju jedno od osnovnih sredstava borbe za tržište – ona su instrument koji pomaže da se razrade i odrede efikasnost i svrsishodnost programa lojalnosti.

Da li planirate da pokrenete program lojalnosti? Onda se ne ustručavajte od marketinških istraživanja. Troškovi za njihovo sprovođenje će se dobro isplatiti u slučaju uspešne akcije. Istraživanja tržišta mogu se samostalno sprovesti. A mogu se i angažovati specijalisti iz marketinške agencije. Onda treba samo jasno definisati ciljeve i zadatke planiranog programa lojalnosti.

U svakom slučaju moraćete da prođete kroz nekoliko etapa:

1) Kvantitativno ispitivanje potrošača apoteke. Neophodno je odrediti odnos kupaca prema apoteci i razloge za izbor baš te apoteke, učestalost kupovine, odnos prema diskontnim kuponima i različitim akcijama, prema korišćenju sličnih kupona i programa u dr. prodavnicama (njihova ocena), da li su kupci zadovoljni vašom apotekom i kakva je njihova zainteresovanost za programe lojalnosti.

2) Razrađivanje varijanata programa lojalnosti. To se radi u poređenju sa ranije sprovedenim ispitivanjem kupaca i ciljeva koje je rukovodstvo apoteke očekivalo od programa.

3) Testiranje razrađenih programa. Sprovodi se kroz grupni intervju. U tom cilju treba pozvati tri-četiri grupacije kupaca apoteke, koji će odrediti jake i slabe strane svake varijante. Na osnovu rezultata testiranja treba odabrati optimalni program koji odgovara očekivanjima i rukovodstva apoteke i kupaca.

4) Ponovno kvantitativo ispitivanje potrošača apoteke. Posle pokretanja programa lojalnost potrebno je još jednom sprovesti anketiranje, analogno onome koje je sprovođeno u prvoj etapi. Pitanja u anketi mogu da ostanu ista i sa istim redosledom kako bi se posle uporedili rezultati.

5) Obrada rezultata. Na osnovu rezultata anketiranja treba napraviti izvod o efikasnosti aktivnog programa lojalnosti, da bi se odredilo koliko je taj program uticao na odnos kupaca prema apoteci i da li su se njihovo zadovoljstvo i lojalnost popravili ili pogoršali.

6) Preduzimanje mera. Važno je znati da treba da se redovno vrši istraživanje odnosa kupaca prema apoteci i programu lojalnosti koji se u njoj sprovodi, jer onda mogu da se dobiju tačne informacije o njegovoj efikasnosti, da se on na vreme poboljša ili potpuno ukine.

Politika izbegavanja problema neće proći

Ako je program lojalnosti neefikasan neophodno je da se promeni. U principu, treba biti spreman na tako nešto još kada se planira sam program. Računajte na to da odluka o odustajanju od programa lojalnosti nije komplikovana samo na psihološkom planu (teško je priznati svoje greške i pogrešne proračune), već ona treba da bude donesena i u pravom trenutku. Idealni uslovi za prekid rada programa su minimalni rashodi bez gubitka njegovih učesnika kao klijenata.

Etape u prekidanju programa lojalnosti:

1. Odredite rok trajanja programa lojalnosti. Ako je neuspešan, slobodno ga skratite, a ako je uspešan i ispunjava vaša očekivanja, onda nije nikakav problem da ga produžite.
2. Tokom programa povremeno napomenite učesnike o njegovom skorijem završetku.
3. Unapred obavestite učesnike programa kada se on završava. Klijentu treba da se ostavi mogućnost da iskoristi prikupljene povoljnosti, kako bi i ubuduće ostao veran vašoj apoteci.
4. Napravite za klijente nekakav mali poklon povodom završetka programa. To će biti znak zahvalnosti za njihovo učešće u projektu, a takođe će im sugerisati da vi i ubuduće računate na njihovo aktivno učešće u drugim projektima u apoteci.

Ruka ruku mije

Bez obzira na sve očigledne i neočigledne poteškoće sa programima lojalnosti, ne treba zaboraviti da oni (uz pravilno usvajanje i sprovođenje) donose neosporivu dobit apoteci, ili tačnije čitav niz pogodnosti, kao što su:

v zadržavanje stalnih klijenata,

v materijalne pogodnosti za klijenta u zavisnosti od njegove lojalnosti apoteci,

v psihološke pogodnosti,

v povećanje učestalosti kupovine,

v održavanje i povećanje nivoa prodaje,

v porast prodaje pratećih proizvoda,

v porast prodaje proizvoda koji imaju „private label“ tj. sa markom prodavca (lojalnost prema brendu apoteke),

v privlačenje klijenata za promovisanje proizvoda („buzz marketing“, odnosno iznenađenje koje se prenosi od usta do usta, preporučene kartice sa popustom, specijalni kuponi i dr.).

Programi lojalnosti u praksi

Programi lojalnosti imaju i socijalni karakter i određuju imidž apoteke. Oni su istovremeno usmereni na povećanje lojalnosti različitih kategorija kupaca kako na osnovu njihovog socijalnog statusa, tako i po uzrastu.

Apoteke jedne mreže prvenstveno imaju jedinstven stil kompanije, u svakoj apoteci kupca očekuje ne samo prijatna atmosfera već i precizni, ljubazni i kvalifikovani farmaceuti. Kada kupac dođe u apoteku on ne traži samo lek kojim će izlečiti svoje fizičko stanje, već i savet i razumevanje koji će mu pomoći da se i psihički rastereti.

Tako se, na primer, u ruskoj specijalizovanoj apoteci za dijabetičare redovno sprovode sve moguće akcije u cilju prevencije dijabetesa, kao i programi za one koji su već oboleli u kojima se priča o novim preparatima, o sredstvima za kontrolisanje šećera u krvi i o dijetetskim proizvodima u ishrani. U apoteci se vrši i besplatan prijem kod lekara. Otvorena je i socijalna apoteka u kojoj se mogu kupiti lekovi i po najnižim cenama. Aktivno se sprovodi diskontni sistem zahvaljujući kome se uz diskontni kupon može dobiti popust u određenom iznosu za svaku vrstu robe, a u saradnji sa drugim kompanijama mogu se obezbediti popusti i u drugim radnjama. Čitavim procesom planiranja, razradom i usvajanjem programa lojanosti bave se za to specijalizovane marketinške agencije.

Dr Elmira Martens, Pharmexpert

Magazin WHITE / Mart 2008. godine

Filed under: Uncategorized | No Comments »

U prošlom broju detaljno smo opisali šta se podrazumeva pod lojalnošću kupaca i kako se ona manifestuje. Sada vam kompanija „Pharmexpert“ predstavlja programe lojalnosti koji već postoje u Rusiji i koji mogu da se usvoje u apotekama.

Tražeći dobitak

Sama činjenica da se proizvodi prodaju još uvek ne predstavlja pobedu. Sa maloprodajnim klijentima koji su slučajno svratili u apoteku neće se ostvariti profit. Tačnije, danas ćeš ostvariti profit, ali nema garancije da će tako biti i sutra. Jer slučajni kupac nije lojalan apoteci i ko zna da li će se svratiti još koji put. A lojalni će stalno dolaziti i kupovaće proizvode kod vas, čak i ako su oni jeftiniji kod vašeg konkurenta. Zvuči kao paradoks? Ne. Jednostavno, apoteka ima razrađenu pravilnu klijentsku politiku, a rukovodstvu apoteke je potpuno jasno da je zadržavanje postojanih kupaca daleko jeftinije od privlačenja novih. Zbog toga se u apoteci redovno sprovode različiti programi lojalnosti.

Savremeni marketing nudi veliku količinu različitih instrumenata pomoću kojih se izgrađuju odnosi između određene trgovine i kupaca. Ipak, suština svih programa lojalnosti krije se u jednom – u pružanju nekakvih pogodnosti kupcu.

Postoje dve vrste pogodnosti: materijalne i psihološke. One se često prepliću i delimično se nadopunjavaju. Ali ako se zađe dublje, onda je razlika između njih očigledna. Psihološku pogodnost kupci ne očekuju da će sigurno dobiti, a materijalnu (na primer, popust na osnovu diskontnog kupona) tačno znaju da će dobiti.

Materijalne pogodnosti se ostvaruju kada se pri kupovini određenog proizvoda kupcu vrati deo njegove cene - „dva po ceni jednog“, sezonska ili maloprodajna sniženja, poklon uz kupovinu.

Psihološke pogodnosti se ostvaruju kroz programe nagrađivanja, kao što su: izvlačenje nagrada, uručivanje poklona, organizovanje dešavanja zabavnog karaktera za postojane klijente itd. Uticanje na emocionalno stanje klijenata, efekat iznenađivanja prijatnim poklonom, izdvajanje iz mase kupaca.

Program za svačiji ukus

Za svaki program lojalnosti važno je da postoji definisana klijentska baza. Ne isključuje se da jedna apoteka može da ima nekoliko tipskih kupaca (npr. koji se razlikuju po materijalnoj sposobnosti). Za svaki tip se razrađuje poseban program lojalnosti. Ali postoje i takvi programi u kojima se sreću klijenti različite imućnosti. Zato je nabolje imati kompijutersku bazu kupaca, koja će omogućiti ne samo da se čuvaju, već i da se postepeno obrađuju postojeće informacije u skladu sa potrebama. Uz savremeni razvoj tehnologije to već i nije tako komplikovano.

Pritom takav sistem može (i treba) da prati potrebe klijenata i da beleži njihov odaziv. A rukovodstvo apoteke, ili lica koja su odgovorna za praćenje programa lojalnosti, obavezni su da blagovremeno obrade odgovarajuće informacije i da reaguju na njih. Takođe je važno da i klijent na vreme dobije važne informacije o apoteci (radno vreme, adrese, telefone, i najvažnije – informacije o programima lojalnosti, sezonskim akcijama i sl.).

Informacije o programima lojalnosti klijent može da dobije preko:

v reklama u trgovinskom prostoru, lokalnih novina,

v spoljašnjih reklama (po gradu, pri ulazu u apoteku, u izlogu),

v letaka u poštanskom sandučetu,

v telefonskog poziva,

v slanja na osnovu baze podataka preko Interneta ili mobilnih tehnologija (SMS, GPRS) – za „napredne“ klijente apoteke.

A sada prelazimo na same programe lojalnosti.

Vaučeri za poklon

Suština programa. Na prvi pogled takav program lojalnosti može da izgleda pomalo čudan i neumesan za apoteku. Ne poklanja se čoveku za njegov rođendan vaučer za kupovinu lekova! Ali razmislite, u apoteci se prodaje gomila proizvoda za lepotu i zdravlje (elitna kozmetika, anticelulitni programi, programi za mršavljenje i dr.). Upravo se za njih i mogu izdavati vaučeri za poklone.

Kako ga usvojiti. Ništa nije komplikovano u usvajanju takvog programa. Dovoljna je odluka rukovodstva da je takav program potreban. A ostalo je stvar tehnike.

1. Osmisliti izgled vaučera – u tome će vam pomoći specijalne agencije koje se bave dizajnom i poligrafijom. A možete i sami da ispoljite svoju maštovitost.

2. Razmisliti koje iznose napisati na vaučeru – treba računati na moguće varijante kupovine i srazmerno tome na njihovu cenu.

3. Reklamna kampanja – kao što su slanje direktne pošta na osnovu baze klijenata, natpisi u trgovinskom prostoru, spoljašnja reklama, telefonski poziv za VIP klijente.

4. Obuka zaposlenih.

Specijalisti tvrde da ne bi trebalo da postoje posebni problemi u vezi sa usvajanjem takvog programa lojalnosti. Treba pripremiti kompjuterski program za pravljenje jedinstvenog registra o prodanim i iskorišćenim vaučerima. Mogu se pojaviti komplikacije samo pri adaptaciji kase za prijem vaučera.

Karakteristike programa. Obično se vrednost vaučera fiksira u okviru određenih iznosa (od nekoliko stotina do nekoliko hiljada). Ipak, klijentu se često daje mogućnost da sam izabere sumu, koju je spreman da izdvoji za poklon, i ona se ispisuje na vučeru.

Treba istaći da je program „Vaučer za poklon“ uglavnom predviđen za postojane klijente apoteke. Teško da ćete na ovaj način privući nove kupce. Po oceni specijalista taj program može da poveća broj kupaca unutar mreže u proseku za 7-10%, a u najboljem slučaju do 15%. Zato će on uvek biti prijatno iznenađenje koje će kupci najverovatnije umeti da cene.

Povećanje interesovanja za vaučere za poklon, i kao posledica toga povećanje nivoa prodaje, obično se uočava pred praznike (Nova godina, Osmi mart i dr.).

Plus za klijente. Uz današnju raznolikost proizvoda i usluga skoro se kod svakog čoveka začuđujuće stalno pojavljuje problem kupovine poklona rođacima, bliskim osobama ili kolegama na poslu. Kao po pravilu većina se susreće sa pitanjima: šta pokloniti čoveku koji ima sve, ili šta izabrati a da se bar ne upadne u kliše, ili da se ne pokloni nepotrebna stvar? Zadaci nisu jednostavni. A vaučer za kupovinu je odlično rešenje. Slavljenik može sam da izabere za sebe ono što mu se sviđa i ono što mu je zaista potrebno. Uz to, nije neophodno jednim dolaskom u prodavnicu potrošiti celu sumu sa vaučera. Ako odabrani proizvod košta manje od ukazane cifre, onda se za tu razliku ispisuje novi vaučer kojim se može nešto kupiti drugi put.

Diskontni programi

Suština programa. Diskontni kupon se poklanja, prodaje ili se uručuje klijentu za određenu kupovinu. Posle toga uz taj kupon on će moći da dobija popuste ili na sve proizvode u apoteci, ili na neke od njih. Visina popusta zavisi od kupovne aktivnosti: ako se kupovinom sakupljaju bodovi, onda što češće čovek kupuje to će biti veći procenat popusta.

Kako ga usvojiti.

1. Odabrati koju ćete vrstu kupona imati: sa popustom ili sa skupljanjem bodova.

2. Osmisliti način uručivanja kupona: poklanjati pri kupovini za sumu veću od određenog iznosa, uručivati penzionerima, studentima ili mladim mamama itd.

3. Odrediti visinu i uslove popusta ili uslove sakupljanja bodova.

4. Pustiti u promet diskontni kupon.

Karakteristike programa. Može i da se ne emituje sopstveni diskontni kupon. Dovoljno je samo da se donese odluka da se npr. svakim radnim danom od 11-13h ostvaruje popust od 5% za sve vrste proizvoda, ili da se popust daje penzionerima i invalidima tokom celog dana, ili da na ukupnu kupovinu u određenom isnosu klijent dobija popust 3%. I, naravno, treba obavestiti kupce o tome.

Plus za klijente. Očigledna ušteda pri kupovini plus takmičarski faktor (sakupiti što veći popust).

Bonusni programi

Suština programa. U programu učestvuje nekoliko preduzeća različite delatnosti: prehrambene prodavnice, auto servisi, mobilni operateri, turističke agencije i dr. Za klijenta se formira poseban kupon. Pri plaćanju u prodavnicama učesnik programa pokazuje svoj kupon i sakuplja bonusne poene za svaku kupovinu ili uslugu. Kada suma poena dostigne određeni nivo, klijent može da dobije poklon iz zajedničkog kataloga kompanija partnera.

Kako ga usvojiti.

1. Osnovni uslov je da imate veoma poznati lanac apoteka. Nema smisla da pojedinačna apoteka učestvuje u ovakvoj akciji. Kao po pravilu, bonusni programi zaokupe celu zemlju.

Naravno, i samo jedna apoteka ili manja gradska mreža takođe mogu da ponude svojim kupcima da sakupljaju bonuse za kupovinu, ali to će se po savremenom shvatanju pre svrstati u diskontni program, nego u bonusni.

2. Naći istomišljenike, tj. velike mrežne kompanije koje će postati vaši partneri.

3. Važno je odrediti krug klijenata, kako bi se vaši partneri iz programa orijentisali na isti segment kupaca kao i vi. U suprotnom, postoji opasnost da program ne bude dosledan. Zar je čovek koji pazari u ekonomičnim supermaketima čest kupac u skupim buticima elitne garderobe? Ako to nije slučaj, zašto bi se uopšte trudio da sakuplja bonuse za vaš kupon?

Karakteristike programa.

Preduzeća koja učestvuju u programu treba da su potpuno nezavisna jedna od drugih. Kupon učesnika akcije ne daje kupcu pravo na popuste, on može samo da sakuplja poene (bonuse) za dobijanje poklona. Usput budi rečeno, vrednost poklona kao po pravilu uopšte nija mala. Npr. obični električni čajnik koji se može kupiti za 3000 dinara, a uz bonuse on klijenta košta skoro 2-3 skuplje. Ali poklonu se u zube ne gleda.

Bonusni program predstavlja svojevrsni način života kupca. Što se čovek više upušta u njega, to on sve više počinje da zavisi od njega: kupuje proizvode samo u određenim prodavnicama, nabavlja lekove samo u apotekama jedne mreže, snadbeva se samo na jednom mestu i sl.

Plus za klijente. Prestiž i imidž uz minimalne (na prvi pogled) gubitke. Jer se od velikih zahteva od kupca ništa posebno ne traži, samo da posećuje određene prodavnice i restorane. Zato se on u njima oseća kao da je odabran, da je član elitnog kluba. A to je uteha za samoljublje.

Platne kartice

Suština programa. On se ne može u potpunosti nazvati samo programom lojalnosti. To je pre dodatni servis za klijente. Ali to je servis od koga u mnogome zavisi da li će pojedinac pazariti baš kod vas. Postoje različite platne kartice:

v bankarske, kojima klijent plaća proizvode,

v diskontne kartice drugih kompanija (možete da primate kartice konkurenata i samim tim da preuzimate klijente od njih, ali u tom slučaju treba namenski smanjiti procenat: davati popust ne za 5, već za 3%),

v sopstvene (ili zajedničke sa nekom kompanijom) kartice apoteke, na osnovu kojih se nude popusti ili se dobijaju računi sa određenim iznosom novca za kupovinu.

Kako ga usvojiti. Ako hoćete da dajete plastične kartice sa određenim iznosom novca za kupovinu kod vas, treba da potpišete ugovor sa bankom i da montirate specijalnu opremu.

Možete se dogovoriti sa partnerima o uzajamnom prijemu diskontnih kartica koje već postoje u vašim apotekama i da tako ne trošite na izdavanje zajedničkih. Ili da organizujete isto to samo sa preduzećima iz druge branše (da napravite bonusni sistem). Ali to opet izuskuje finansijska ulaganja za razradu programa i nabavku opreme.

Izdavanje sopstvene kartice pored gore navedenih troškova, tražiće od vas još i dizajnersko iskustvo. Kartica ne treba da bude samo lepa i privlačna, već treba i da ima funkcionalne osobine: treba da ima robni znak emitenta, logotip platežnog ili diskontnog sistema, ostale logotipove (kada se izdaju zajedničke kartice), logogram (ako je to potrebno u skladu sa pravilima sistema), službenu informaciju, horizontalnu traku za potpis klijenta i/ili magnetnu traku, barkod i fotografiju klijenta.

Karakteristike programa. Bankarske kartice za plaćanje roba i usluga i diskontne kartice drugih kompanija koje prihvatate kod vas u apoteci dobre su jer vam privlače nove klijente. A sopstvene kartice mogu da još više vežu za vas vaše postojane kupce.

Plus za klijente. Komfornost pri plaćanju preko računa karticama i dodatni popusti uz kupovinu.

Naravno, razmotreni su samo neki od postojećih programa lojalnosti. I niko ne može da garantuje da će u vašoj apoteci zaživeti neki od njih. Sve je to veoma individualno i traži ozbiljan pristup i pripremu. Ipak, svi programi lojalnosti imaju jednu važnu prednost – kao i bilo koja nova usluga njima je svojstveno zadržavanje klijenta. Čovek je lakom na sve novo, nepoznato, njemu se dopada sama činjenica da se širi krug dodatnih usluga, drago mu je da misle i da se o brinu o njemu. Pa zašto onda to ne biste iskoristili?

Dr Elmira Martens, Pharmexpert

Magazin WHITE / Januar-februar 2008. godine

nastavak

Filed under: Uncategorized | No Comments »