Antiaritmici jesu lekovi za lečenje nepravilnog ritma rada srca.

Kao antiaritmici mogu se koristiti četiri grupe kardioloških lekova:
– blokatori natrijumovih i kalijumovih kanala – antiaritmici u užem smislu
– beta-blokatori
– blokatori kalcijumovih kanala
– kardiotonični glikozidi (digoksin, metildigoksin)
Međutim, pojam antiaritmici obično je rezervisan samo za blokatore natrijumovih i kalijumovih kanala, pa stoga kažemo da su blokatori natrijumovih kanala antiaritmici u užem smislu.

Ritmično nadraživanje srca

Električni potencijal kardiotonične ćelije zavisi od odnosu natrijumovih, kalijumovih i kalcijumovih jona s dve strane membrane ćelija. Unutar ćelije ima više kalijumovih jona, a van ćelije više natrijumovih i kalcijumovih jona. Zbog tih razlika potencijal kardiotonične ćelije u mirovanju iznosi oko -60 mV. Kardiotonični mišić ima karakterističan profil nadražaja. Nadražaj ventrikularne kardiotonične mišične ćelije sastoji se od 5 faza (0,1, 2, 3 i 4). Najpre dolazi do naglog i masovnog ulaska natrijumovih jona u srčanu ćeliju, što potencijal ćelije gotovo trenutno iz -85 mV diže na oko +30 mV. To se zove depolarizacija ćelije. Nakon toga sledi faza 1 tj. zatvaranje natrijumovih kanala, otvaraju se kalijumovi kanali i kalijum počinje izlaziti iz ćelije pa potencijal počinje padati (repolarizacija). Ali, u fazi 2 nastaje tzv. “plato” tj. jer u srčani mišić počinju ulaziti kalcijumovi joni koji povećavaju električni potencijal kardiotonične ćelije, što uravnotežuje električni efekat izlaska kalijumovih jona. Ali u fazi 3 upliv kalcijuma staje i prevladava izlazak kalijuma iz ćelije što uzrokuje padanje potencija i repolarizaciju na -85 mv što predstavlja fazu mirovanja tj. fazu 4. Novi nadražaj počinje ponovnim ulaskom natrijumovih jona i fazom 0.
Neke ćelije srčanog tkiva su specijalizovane za spontano, periodično, slanje impulsa, tj. oni su “pacemakeri”. To znači da spontano generišu akcioni potencijal brže nego druge ćelije. Primarni pacemaker srca odakle kreće nadražaj za kontrakciju naziva se sinus-atrijski čvor (SA-čvor), a nalazi se na mestu gde se spajaju glavna dovodna vena i desna pretkomora. Kada ove ćelije spontano pošalju impuls on putuje trima provodnim vlaknima i dolazi do sekundarnog pacemakera koji se naziva atrioventrikularni čvor (AV-čvor).
Električki prenos u AV-čvoru se malo zadrži (0,1 sekund) pre nego brzo ode u ventrikularni mišić. Pretkomore su električki izolovani od ventrikula vezivnim tkivom, osim u tački (Hisov snop) gde su vlakna koja provode impuls iz pretkomore u komore.
Kucanje srca reguliše se s vremena na vreme kako bi se prilagodilo metaboličkim potrebama za većim protokom krvi. I simpatički i parasimpatički sistem menjaju aktivnost SA-čvora i AV čvora. Parasimpatička stimulacija SA-čvora usporava slanje impulsa i rad srca, dok parasimpatička stimulacija AV-čvora usporava prolaz impulsa kroz AV čvor. Srce u mirovanju normalno je pod većim uticajem parasimpatikusa.
Simpatička stimulacija SA čvora uzrokuje ubrzanje rada srca, a simpatička stimulacija AV-čvora uzrokuje brže sprovođenje impulsa kroz AV-čvor. Pored bržeg rada srca (pozitivni hronotropni efekat) simpatička stimulacija utiče da se srčani mišić jače kontrahuje (pozitivni inotropni efekat).
Bez uticaja autonomnog nervnog sistema brzina rada srca bila bi 100 otkucaja u minuti. Ali, s obzirom da je srce pod stalnim uticajem parasimpatikusa, brzina srca u mirovanju iznosi oko 70 otkucaja u minuti. Ukoliko se efekat parasimpatikusa blokira tada se brzina srca povisi na 150-180 otkucaja u minuti, jer prevladava efekat simpatikusa koji ubrzava rad srca. Stoga je brzina rada srca, zapravo, rezultat ravnoteže između uticaja parasimpatikusa i simpatikusa.

EKG

Kad impuls prolazi srcem električne struje se šire u okolna tkiva, a njihov mali deo dopire i do površine tela. Postavimo li elektrode na površinu tela, na dve suprotne strane u odnosu na srce, moći ćemo registrovati električne potencijale koji se stvaraju u srcu. Takva registracija zove se elektrokardiogram ili EKG. Klasičan elektrokardiogram jeste graf kretanja električkog potencijala u milivoltima u zavisnosti od vremena, tj. EKG prikazuje kako se menja električni potencijal u srcu u zavisnosti od vremena. Normalni EKG sastoji se od P-talasa, QRS-kompleksa i T talasa. QRS kompleks često se sastoji od triju zasebnih valova tj. od Q, R i S talasa.
P talas predstavlja depolarizaciju pretkomora, a QRS depolarizaciju komora. T talas predstavlja repolarizaciju komora. EKG je ključan parametar u pregledu pravilnosti rada srca i otkrivanju aritmija, njihove prirode i uzroka. Svaki poremećaj rada srca vidljiv je na EKG-u.

Aritmije

Aritmija znači nenormalni kardiotonični ritam, a obično uključuje nepravilnosti u frekvenciji i redosledu što se može jasno videti na EKG-u. Naziv aritmija nije pravilan jer doslovno prevedeno znači “bez ritma” – umesto riječi “aritmija” prikladniji je naziv “disritmija”, međutim on se ne koristi nego se koristi naziv aritmija.
Aritmije nastaju zbog nenormalnog stvaranja ili provođenja impulsa. Mogu se javiti i kod normalnog zdravog srca – ektopički udarci, atrijske fibrilacije, ventrikularne i supraventrikularne aritmije mogu se javiti i kod potpuno zdravih ljudi. Aritmije mogu uzrokovati psihološki uzroci, bolest ili neki lekovi. Aritmija može biti tahikardija tj. ubrzani rad srca, obično iznad 100 otkucaja u minuti, ili usporenje rada srca koje se zove bradikardija, a počinje kada se brzina rada srca smanji ispod 60 otkucaja u minuti. Normalni uzroci tahikardije jesu emocionalna uzbuđenost, telesni napor, temperatura ili stres. Bradiaritmija se normalno pojavljuje tokom sna. Najčešča bolesna stanja koja uzrokuju aritmije jesu akutni infarkt srca (80%) i angina pectoris ili neko drugo oštećenje srčanog tkiva. U suštini bilo kakvo oštećenja srčanog tkiva ili promene u sastavu elektrolita srca mogu izazvati promenu srčanog ritma. Hipertireoza, hipotireoza, hipoadrenalinizam, hiperkalijemija, hipokalijemija i drugi elektrolitski poremećaji pogodovaće aritmiji. Takođe, aritmiju može izazvati anestezija, a 25% pacijenata koji uzimaju kardiotonične glikozide imaju aritmije. Neki lekovi, poput kardiotoničnih glikozida, simpatolitika ili parasimpatomimetika mogu promeniti brzinu rada srca, bilo zbog direktnog efekta na srčano tkivo, bilo preko nervnog sistema. Takođe, brojni lekovi mogu izazvati aritmije, a takve lekovima izazvane aritmije mogu biti i po život opasne.
Aritmija može predstavljati gubitak normalne komunikacije između pretkomorskog provodnog sistema i komora. Zbog činjenice da su pretkomore električki izolovane od komora i povezani su samo AV spojem, pretkomore mogu ući u tahikardiju bez poremećaja rada ventrikula.
Često se upotrebljavaju pojmovi ventrikulske i supraventrikulske aritmije. Ventrikulske aritmije dolaze iz ventrikula, a supraventrikulske dolaze iz dela srca iznad ventrikula, bilo iz pretkomora ili AV čvora.
Postoji nekoliko oblika najčeščih aritmija:

Pretkomorska fibrilacija

Atrijska fibrilacija najčešći je oblik aritmija. Javlja se kada negde u pretkomori iz više izvora, ali ne iz SA čvora, dođe do slanja impulsa koji uzrokuju nepravilan brz ritam, bez reda. Tada pretkomore ne mogu efikasno crpsti krv, pa prestaju biti pokretačka pumpa za komore. Delotvornost komora smanjuje se za 20-30%. Pretkomorska fibrilacija ne ugrožava život direktno – pacijenti mogu mesecima, pa i godinama živeti uz pretkomorsku fibrilaciju, mada je delotvornost rada srca znatno smanjena.

Ventrikularna fibrilacija

U pitanju je najozbiljnija srčana aritmija, smrtno stanje. Ukoliko se najhitnije ne prekine smrt je sigurna. Ona je gotovo uvek smrtonosna.
Najčešći uzrok jeste akutni infarkt srca – nagle smrti zbog infarkta srca jesu rezultat upravo nastale ventrikularne fibrilacije. Osim toga, strujni udar izmeničnom strujom od 60 Hz takođe može izazvati ventrukularnu fibrilaciju.
U ovom stanju srčani impulsi nastaju u ventrikulima, skroz su nepravilni i kreću se nasumice. Oni najpre nadraže jedan deo ventrikularnog mišića, zatim neki drugi, pa opet neki drugi, pa se vrate u deo srčanog mišića odakle su krenuli – taj se proces neprekidno ponavlja i nikada ne prestaje. U ventrikularnoj fibrilaciji mnogo malih delova ventrikularnog mišića se istovremeno kontrahuje, neusklađeno i nasumice, pa ventrikuli ne izbacuju krv ili je izbacuju tek delimično. Zapravo, srce radi, ali je delotvornost ravna nuli. Zbog toga dolazi do prestanka napajanja mozga, pa 4 do 5 sekundi od početka ventrikularne fibrilacije nastaje nesvestica, a kroz nekoliko minuta sledi smrt.
Jedina metoda prekidanja ventrikularne fibrilacije jeste puštanje vrlo jake električne struje kroz grudni koš – defibrilacija. Smisao takvog elektrošoka jeste taj da jaka struja od nekoliko hiljada volti u deliću sekunde nadraži sve delove srca istovremeno, posle čega oni postaju nenadražljivi i time se ventrikulska fibrilacija gasi. Svi impulsi prestaju, srce miruje 3 do 5 sekundi nakon čega počinje opet kucati, ali je ovaj put predvodnik SA-čvor.

Atrioventrikularni blok
Atrioventrikularni blok (AV-bloka) jeste pojava prevelikog usporavanja provođenja impulsa u AV-snopu, između pretkomora i komora. Kod delimičnog AV-bloka, neki impulsi prođu iz pretkomore u komoru a neki ne. Tada se događa da pretkomore rade brže, a ventrikuli sporije.. Ako se takvo stanje pogorša delimični AV-blok prelazi u potpuni AV-blok pri čemu pretkomore mogu raditi i brzinom od 100 otkucaja u minuti, ali ventrikuli rade svojom prirodnom od 40 otkucaja u minuti. Tada nema nikakve električne komunikacije između pretkomora i ventrikula. Tokom takvog “bega ventrukula” dolazi do nesvestice pacijenta. AV-blok je karakterističan za SRČANI mišić na granici koronarne ishemije.

Ekstrasistole
Ponekad može doći do prevremene kontrakcije, pre normalne očekivane. To nazivamo ekstrasistola ili prevremeni otkucaj. Nastaju zbog ektopičkih žarišta u srcu. Ektopičko žarište je područje srčanog mišičnog tkiva kod kojeg, obično zbog oštećenja tkiva, dolazi do spontanih izbijanja impulsa. Ono odašilje impulse brže od SA čvora i preuzima od SA čvora ulogu predvodnika srca. Može se javiti u pretkomorama, ali se može javiti i u ventrikulima, pogotovo nakon infarkta srca. Uzroci ektopičkih žarišta jesu ishemijska bolest srca, ovapnjenje na različitim mestima u srcu, lekovi i otrovi poput nikotina ili kofeina, a mogu je izazvati i neispavanost, pa i emocionalna razdražljivost. Razlikujemo atrijsku i ventrikularnu prevremenu kontrakciju.

Paroksizimalna tahikardija

Određeni poremećaj može podstaći brzo ritmično slanje impulsa iz nekog dela srčanog mišića. Ti impulsi se zatim šire po srcu i predvode njegovo kontrahovanje povećanom učestalošću. Ovakva nagla tahikardija koja se javlja u obliku bleska naziva se paroksizmalna tahikardija. Pri tome brzina rada srca se može podići i do 150 otkucaja u minuti. Ako dolazi iz pretkomora nazivamo je pretkomorskom paroksizmalnom tahikardijom, a ukoliko dolazi iz paroksizmalnom tahikardijom komora. Ventrikulska je mnogo opasnija jer se ne pojavljuje ukoliko nema težih oštećenja srca, a takođe, može preći u ventrikulsku fibrilaciju što je ozbiljno smrtno stanje.

Wolf-Parkinson-Whiteov sindrom (WPW)
Naziva se još i sindrom preeksitacije. Viđa se u inače zdravih, mladih osoba koje dobiju napad aritmije, posebno supraventrikularne tahikardije ili fibrilacije pretkomora. Ovaj sindrom nastaje kada postoji dodatni, nenormalni put kojim impuls iz SA čvora mimo AV čvora ulazi u ventrikule i nadražuje ih. Taj impuls koji ide nenormalnim putem stiže u komoru ranije nego normalno sprovedeni, pa dolazi do perioda aritmije. WPW se na EKG-u jasno prepoznaje po takozvanom “delta talasu”. Iako mnoge osobe koje imaju WPW mogu dobro podnositi ovaj poremećaj, WPW može ponekad uzrokovati nastajanje izuzetno opasne ventrikularne fibrilacije i rezultovati naglom smrti. WPW se sve teže podnosi što pacijent ulazi u stariju životnu dob.

Sve aritmije, a pogotovo one hronične mogu biti opasne. Nepravilnim radom srca ono ne obavlja svoju funkciju zadovoljavajuće, što šteti organizmu, a osim toga, srce se opterećuje, ugrožava samo sebe i može doći do razvoja ozbiljnijeg oštećenja srčanog mišića. Hronična aritmija može oštetiti i oslabiti kardiotonični mišić.

Antiaritmici
Aritmije se leče antiaritmicima. Cilj terapije antiaritmicima jeste smanjiti slanje impulsa i modifikovati poremećeno sprovođenje impulsa. U tu svrhu se koriste blokatori natrijumovih kanala, blokatori kalijumovih kanala, blokatori kalcijumovih kanala ili/i beta blokatori. Antiaritmicima u užem smislu te reči smatraju se samo blokatori natrijumovih i kalijumovih kanala. Antiaritmici smanjuju automativnost, sprovodljivost i nadražljivost srca ili povećavaju period oporavka srca. Efekat antiaritmika izraženiji je kod ozleđenog srčanog tkiva nego kod zdravog srčanog tkiva.
Prema široko prihvaćenom Vaughan-Williamsovom sistemu antiaritmike delimo na četiri grupe i tri podgrupe:

Ia – hinidin, spartein, ajmalin, prajmalin, lorajmin, prokainamid, diizopiramid
Ib – lidokain, meksiletin, tokainid
Ic – propafenon, flekainid, enkainid
II – sotalol, atenolol, metoprolol (beta-blokatori)
III – amiodaron, bretilijum (blokatori kalijumovih kanala)
IV – verapamil, diltiazem (blokatori kalcijumovih kanala)

Osim njih, za lečenje aritmija koriste se i kardiotonični glikozidi kao što je digoksin i metildigoksin te adenozin. Antiaritmici grupa II jesu, zapravo, beta-blokatori, dok su antiaritmici grupe IV zapravo blokatori kalcijumovih kanala. Po anatomsko-terapijsko-hemijskoj klasifikaciji grupe II i IV su odvojene zasebne farmakoterapijske grupe.
grupe I i III smatraju se antiaritmicima u užem smislu te reči. Prokainamid i lidokain su ujedno i lokalni anestetici. Klinički najznačajniji antiaritmici jesu diizopiramid, meksiletin, propafenon i amiodaron.

Antiaritmici grupe I blokiraju ulazak natrijuma u ćelije kardiotoničnih mišića. Time se menjaju elektrofiziološke karakteristike srčanog mišića pa se smanjuje nadražljivost ćelije i usporava se brzina depolarizacije ćelije u fazi 0 pa skok sa -60 mV na +30 mV nije tako strm. Dolazi do smanjenja brzine provođenja impulsa u srcu, i blokirana je automativnost srca u nepovoljnim situacijama. Ali, zbog razlika u delovanju na natrijumove kanale i zbog dodatnih efekata ne deluju svi blokatori natrijumovih kanala na isti način. Naime, jako je bitno koliko dugo pojedini antiaritmici deluju na natrijumove kanale i utiču li ti aritmici na kalijumove i kalcijumove kanale. Stoga grupu I delimo na podgrupe Ia, Ib i Ic.
Antiaritmici Ia grupe (diizopiramid) deluju na natrijumove kanale od 1 do 10 sekundi, ali deluju i blokirajući kalijumove kanale pa dolazi do produženja ukupnog vremena akcijskog potencijala. Koriste se u terapiji tahikardije i fibrilacije pretkomora, Wolf-Parkinson-Whiteovog sindroma, supraventrikulskih i ventrikulskih aritmija te ventrikulskih paroksizmalnih tahikardija.

Antiaritmici Ib grupe (lidokain, meksiletin) deluju na natrijumove kanale kratko, manje od 1 sekunde, skraćuju ukupno vreme trajanja akcionog potencijala, pa je efekat takvih lekova najvidljiviji kod jakih tahikardija i u tkivu koje pati od nedostatka kiseonika (ishemično tkivo). Koriste se u aritmijama komora, ako su simptomi vrlo teški i/ili ako po mišljenju lekara ugrožavaju život, prevenciji i lečenju akutnih ventrikularnih aritmija tokom manipulacija na srcu, kardijalnih operativnih zahvata ili akutnog infarkta miokarda.

Antiaritmici Ic grupe (propafenon, flekainid) blokiraju natrijumove kanale dosta dugo, više od 10 sekundi. Zbog toga su natrijumovi kanali blokirani i u sistoli fazi nadražaja i u fazi mirovanja, pa to dovodi do značajnog usporavanja provođenja impulsa u srcu. Koriste se u lečenju tahikardija iz AV čvora, supraventrikulskih tahikardije u Wolf-Parkinson-Whiteovom sindromu ili paroksizmalna fibrilacija pretkomora. Takođe, koriste se za lečenje tahikardija komora.

Antiaritmici II grupe zapravo su beta-blokatori. Blokirajući beta-1-adrenergičke receptore u srcu blokiraju uticaj simpatikusa na srce i usporavaju srčanu frekvenciju. Antiaritmička svojstva imaju većina beta-blokatora ali kao antiaritmik koristi se uglavnom sotalol. On se koristi za lečenje ventrikulskih tahikardija, prevenciji hronične fibrilacije pretkomora i za prevenciju paroksizmalne fibrilacije pretkomora

Antiaritmici III grupe (amiodaron, bretilijum) blokatori uglavnom blokiraju kalijumove kanale, ali i natrijumove i kalcijumove kanale. Oni produžavaju akcioni potencijal, ali ne menjaju nagib 0 faze akcionog potencijala. Koriste se za lečenje ventrikularnih tahikardija, poremećaja srčanog ritma, povezanih sa Wolf-Parkinson-Whiteovog sindroma, te atrijske fibrilacije i undulacije.

Antiaritmici IV grupe su blokatori kalcijumovih kanala sa pretežnim efektom na srce – verapamil i diltiazem. Blokirajući kalcijumove kanale oni blokiraju ulazak kalcijuma u kardiotonične ćelije tokom faze 2 (plato). Zbog toga dolazi do usporenja sprovođenja impulsa kroz AV čvor, a smanjuje se i učestalost izbijanja SA čvora, pa dolazi do smirenja tahikardije. Koriste se pretkomorske paroksizmalne tahikardije, ventrikularnih ekstrasistola i fibrilacija pretkomora.

Uprkos golemom kliničkom iskustvu u lečenju aritmija, stavovi o racionalnoj terapiji aritmija se stalno menjaju – često se ne zna kako će određeni pacijent reagovati na određeni antiaritmik, hoće li mu pomoći ili odmoći. Uzrok tome je činjenica da se kod svakog pojedinog pacijenta tačni elektrofiziološki mehanizmi nastanka aritmija ne mogu sa sigurnošću odrediti, nego samo pretpostaviti. Kada bi bilo moguće tačno odrediti mehanizma aritmije svakog pojedinog pacijenta tada bi i određivanje prave terapije bilo mnogo tačnije. Nadalje, većina antiaritmika i sami mogu izazvati aritmije, pa njihova upotreba nije bezazlena, nego se pacijent mora posmatrati ukoliko dođe do određenih neželjenih poremećaja.

Hinidin
Hinidin je jedan od najstarijih antiaritmika. Hinidin je, zapravo, optički izomer antimalarika hinina, alkaloida koji se dobija iz kore hininovac (Cinchona pubescens). I hinin i hinidin jesu antimalarici i antiaritmici, samo što hinin ima više izraženo antimalarijsko delovanje, a hinidin antiaritmijsko. Kora kininovca takođe sadrži hinidin, ali to holandskom lekaru Wenckebachu se javio jedan trgovac, požalio se na napada atrijske fibrilacije i tražio od njega da ga oslobodi te bolesti. Nakon što je čuo da je prognoza dvosmislena, trgovac je upitao čemu onda služe specijalisti za srce kada ne mogu postići ni ono što njemu samom polazi za rukom. Lekar mu nije verovao, ali se trgovac drugi dan vratio sa urednim pulsom i rekao da je to postigao uzevši hinin. Hinin je tada bio “lek za sve i svašta”, nešto kao danas acetilsalicilna kiselina. Trgovac je uzimao hinin i primetio da mu 1 gram hinina prekida napad fibrilacije pretkomora na nekih 25 minuta. Nakon što se doznalo za njegov slučaj došlo je do pojačanog istraživanja komercijalnog hinina. S obzirom da je u to vreme hemija postala moćna nauka, hemičari su uspeli uočiti da komercijalni hinin zapravo sadrži optički izomer, hinidin i koji ima mnogo jače antiaritmijsko delovanje. Nakon toga je, 1918. godine uveden u terapiju. Bilo kako bilo, hinidin je zastareli antiaritmik koji se u svetu uglavnom više ne koristi, jer su ga zamenili noviji i sigurniji antiaritmici.
Hinidin pripada Ia grupi i zapravo je prototip antiaritmika Ia grupe. On blokira natrijumove kanale te usporava vreme provođenja i širi QRS kompleks. Takođe, inhibira izlazak kalijumovih jona, pa produžava akcioni potencijal. Proširenje akcionog potencijala i blokada natrijumovih kanala uzrokuje manju osetljivost ćelija na impuls, povećava prag okidanja i usporava automatizaciju srca. Pre se upotrebljavao u lečenju fibrilacije pretkomora i prevenciji ventrikularnih tahikardija. Međutim, hinidin i sam može uzrokovati aritmije zbog produženja QT intervala i zbog ubrzavanja provođenja impulsa iz pretkomora u ventrikule. Takođe, može nastati trombocitopenije i sindrom cinhonizma. Hinidin je uglavnom napušten.

Diizopiramid
Diizopiramid je antiaritmik Ia grupe. On prvenstveno sprečava ulazaka jona natrijuma u srčanu ćeliju, što dovodi do umerenog smanjenja nadražljivosti, provodljivosti i automatizma te produženja repolarizacije. Takođe, produžava vreme neosetljivosti srčane ćelije na impuls i trajanja akcionog potencijala. Osim toga sprečava ulazak jona kalcijuma u srčanu ćeliju, što se iskazuje i blokadom holinergičkih muskarinskih receptora.
Diizopiramid se koristi za lečenje tahiaritmije i fibrilacije pretkomora, supraventrikulskih i ventrikulskih aritmija te ventrikulskih paroksizmalnih
tahikardija. Takođe važan je u sprečavanju i otklanjanju aritmija posle infarkta miokarda te u održavanju ritma posle elektrokonverzije.
Delotvorna dnevna doza iznosi 400 mg. Međutim, diizopiramid se ne sme koristiti u slučajevima bradikardija, atrioventrikularnog bloka, kongestivne srčane insuficijencije, i u stanju šoka. Zatim, potreban je oprez kod glaukoma i retencije mokraće i recidivirajuće infekcije mokraćnih puteva. Najozbiljnije nuspojave jesu sniženi krvni pritisak i hronično popuštanje srca. Pošto diizopiramid deluje i kao parasimpatolitik mogu se javiti određeni simptomi slični efektima atropina, poput suvoće sluznice usta, nosa, oka i grla, konstipacije, zamagljenje vida i dr.

Lidokain
Lidokain je zanimljiv jer je u isto vreme i lokalni anestetik i antiaritmik. Spada u Ib grupu antiaritmika, tj. on je blokator natrijumovih kanala. Njegovo dvojako delovanje proizlazi baš iz činjenice da je svestrani blokator natrijumovih kanala – blokadom natrijumovih kanala na površini nerava on deluje kao lokalni anestetik, a blokadom natrijumovih kanala u srcu on se iskazuje kao antiaritmik. Hoće li lidokain delovati kao lokalni anestetik ili kao antiaritmik – zavisi od načina primene. Npr, kada se lidokain daje lokalno, u tkivo ili pored nerava, pogotovo u kombinaciji sa adrenalinom on deluje kao lokalni anestetik. Međutim, ukoliko se primeni intravenski tada deluje kao antiaritmik. Lidokain se ne može primenjivati u obliku tableta ili kapsula, jer nakon apsorpcije prolazi kroz jetru gde se hidrolizuje, nakon čega više ne deluje.
Lidokain blokira natrijumove kanale, ali ta blokada traje kratko, tako da su mu efekti najizraženiji pri većim frekvencijama srca i u tkivu kojem nedostaje kiseonika. Skraćuje akcioni potencijal i nije delotvoran u lečenju aritmija pretkomora. Ali, zato je vrlo efikasan u zaustavljanju ventrikularnih aritmija (fibrilacije), pogotovo u stanjima kada treba hitno reagovati, kao što je infarkt srca i tokom operacija na srcu. Takođe, daje se i nakon preživljenog infarkta srca radi prevencije ventrikularne fibrilacije. Nažalost, primena lidokaina nije, na kraju, rezultirala manjim brojem smrtnih slučajeva, čak štoviše, prema nekim studijama, primena lidokaina lagano povećava smrtnost zbog blokade provođenja impulsa i zbog insuficijencije srca. Lidokain se ne sme primeniti u slučajevima Adams-Stokesovog sindroma, Wolff-Parkinson-Whiteovog sindroma i u težim stepenima SA, AV ili intraventrikularnog bloka u odsutnosti veštačkog pacemakera.

Meksiletin
Meksiletin je antiaritmik koji po hemijskoj strukturi liči na lidokain, a ima i isto delovanje. Međutim, za razliku od lidokaina, on se u jetri ne razgrađuje, pa se koristi u obliku tableta. Kao i lidokain spada u Ib grupu – kratkotrajno blokira natrijumove kanale tokom depolarizacije ćelijskih membrana srčanog mišića i na taj način usporava porast akcijonog potencijala (0 faza), a istovremeno produžava efektivno vreme neosetljivosti na impuls. Koristi se za lečenje i sprečavanje ventrikulskih aritmija, ako su izazvane infarktom srca ili kardiotoničnim glikozidima. Delotvorna dnevna doza iznosi 800 mg. Ne sme se davati prva tri meseca nakon infarkta miokarda ili pri otkazivanju kardiotonične funkcije (levi ventrikulski udarni volumen manji od 35%), osim kod bolesnika sa po život opasnim ventrikulskim poremećajima. Takođe, ne sme se davati u slučaju kardijalnog šoka ili kod postojećeg AV-bloka II i III stepena (bez pacemakera).
Meksiletin može, kao i drugi antiaritmici, dovesti do pogoršanja aritmije ili skoršnjeg oštećenja rada srca. U vrlo retkim slučajevima može doći do bradikardije, atrijske fibrilacije, palpitacija ili hipotenzije. Druge moguće nuspojave jesu mučnina, štucanje, povraćanje, pospanost, tremor, smetenost, otežan govor, duple slike i ataksija

Propafenon
Propafenon je najčešće propisivan antiaritmik. Spada u Ic grupu. On blokira natrijumove kanale, a ta blokada traje duže nego kod antiaritmika iz drugih grupa. Osim toga, propafenon ima efekat simpatolitika tj. blokira alfa i beta-adrenergičke receptore. Takođe, ima delovanje lokalnog anestetika. Blokira stvaranje i provođenje impulsa u atrijima i ventrikulima, te stoga snažno deluje pri poremećajima srčanog ritma različitih uzroka. Najbolji je u prevenciji supraventrilularnih tahikardija, poput fibrilacije pretkomora, a koristi se i za lečenje tahikardije iz AV čvora, Wolf-Parkinson-Whiteovog sindroma, paroksizmalnih fibrilacija pretkomora te za lečenje teških ventrikulskih tahikardija ako prema mišljenju lekara ugrožava život. Delotvorna dnevna doza iznosi od 300 do 600 mg, a u težim slučajevima može se povećati i do 900 mg. Propafenon se ne sme koristiti u slučajevima insuficijencije srca, kardiogenog šoka (osim ako je nastao zbog aritmije), teške bradikardije, u prva tri meseca nakon infarkta miokarda ili kod smanjene kardiotonične funkcije (istisna frakcija leve komore <35 %), osim kod bolesnika sa ventrikularnim aritmijama opasnim za život, kod težih SA, AV ili intraventrikulskih poremećaja provođenja impulsa u srcu, sindroma bradikardija-tahikardija, izrazite hipotenzije, poremećaja ravnoteže elektrolita (npr. smetnje u metabolizmu kalijuma), teške opstruktivne bolesti pluća i miastenija gravis. Kao i drugi antiaritmici propafenon može pogoršati aritmije koji mogu značajno smanjiti srčanu funkciju i izazvati zastoj srca. Ostale nuspojave mogu biti gastrointestinalne smetnje, kao što su gubitak apetita, mučnina, povraćanje, osećaj punoće, opstipacija, suvoća usta, gorak okus u ustima, osećaj obamrlosti u ustima i parestezije, smetnje vida i vrtoglavica. Lekovi registrovani u Republici Srbiji u 2012.god: Profenan, Propafen, Propafenon Alkaloid

Amiodaron
Amiodaron je jedan od najnespecifičnijih antiaritmika. Derivat je benzofurana i u svojoj hemijskoj strukturi sadrži atome joda. Spada u III grupu antiaritmika. On ima dva glavna mehanizma delovanja. Po jednom on blokira kalijumove, ali i natrijumove kanale te smanjuje ulazak kalcijuma u srčane ćelije. Produžava akcioni potencijal i fazu neosetljivosti mišićnih ćelija srca na impuls. S druge strane on deluje i kao beta-blokator, tj. inhibiše adrenergičke alfa i beta receptore. Smanjuje potrošnju kiseonika u srčanom mišiću, i to tako da blago smanjuje otpor u perifernim krvnim sudovima i frekvenciju srca. Minutni volumen srca bitno se ne menja, a krvni pritisak se samo malo snizi. Takođe, ne smanjuje bitno kontraktilnost srčanog mišića. Deluje i na atrijske i na ventrikularne aritmije, pogotovo na one koje se ne mogu lečiti drugim antiaritmicima. Amiodaron je namenjen za sprečavanje i lečenje fibrilacija i undulacija pretkomora, tahiaritmija povezanih sa Wolf-Parkinson-Whiteovim sindromom, svih vrsta paroksizmalnih tahiaritmija uključujući supraventrikularnu, nodalnu i ventrikularnu tahikardiju i fibrilaciju ventrikula te aritmija nakon infarkta miokarda. Kod bolesnika sa insuficijencijom srca primena amiodarona produžava preživljavanje. Delotvorna dnevna doza iznosi 200 mg. Ne sme se koristiti u slučajevima presporog srčanog ritma ili drugog poremećaja ritma, poremećaja funkcije štitnjače, trudnoće (osim izuzetno) i dojenja. Najozbiljnije nuspojave mogu biti oštećenje pluća, napadi aritmije te oštećenje jetre. Takođe, mogu se javiti promene na očima, problemi s vidom, poremećaji štitnjače, mučnina, povraćanje, smetnje ukusa, ćelavost, impotencija, reakcije preosetljivosti.

Lekovi registrovani u Republici Srbiji u 2012.god: Amiodaron, Amiodaron Sandoz, Cordarone, Sedacoron

Bretilijum

Bretilijum je antiaritmik koji se sve manje koristi. On ima dvojako delovanje – produžava akcioni potencijal, ali i deluje kao beta-blokator. Akcione potencijale prolongira u većoj meri u zdravim ćelijama nego u ishemičnim, što se smatra jednim od antiaritmijskih mehanizama, jer se na taj način smanjuje heterogenost u vremenu repolarizacije. Zbog početnog otpuštanja noradrenalina bretilijum može uzrokovati hipertenziju i aritmije, ali ta faza prolazi, pa bretilijum počne delovati uglavnom blokirajući simpatikus što dovodi do hipotenzije. Daje se intravenski. Pre se koristio u lečenju tvrdokornih ventrikularnih aritmija, pogotovo onih koje nastaju zbog infarkta srca, međutim, danas se slabo koristi.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com