Srčani stimulansi su lekovi koji podstiču rad srca, povećavajući srčani minutni volumen.

U srčane stimulatore ne spadaju kardiotonični glikozidi – za razliku od njih srčani stimulatori se koriste u hitnim stanjima kad je neophodno što brže podstaći srce na rad. Primer takvog stanja jeste kardiogeni šok.

Kardiogeni šok
Svaki faktor koji potiskuje rad srca može izazvati kardiogeni šok. Uobičajen razlog kardiogenog šoka jeste infarkt srca. Kada jednom kardiogeni šok započne tada prognoza nije dobra i stopa smrtnosti iznosi 60-80%. Kad sposobnost srca da tera krv naglo i previše oslabi, kardiotonični minutni volumen i sistolni krvni pritisak pada, a simpatički nervni sistem se aktivira uzrokujući sužavanje krvnih sudova u nevitalnim organima i nevitalnim delovima tela te se pojačava brzina rada srca (nastupa tahikardija). Ukupni efekat jeste povećanja minutnog srčanog volumena i pojačanje protoka krvi u vitalnim organima. Srce se trudi da očuva što bolji protok u koronarnim i moždanim krvnim sudovima. Međutim, u određenim slučajevima kompenzacijski mehanizmi nisu dovoljno delotvorni pa dolazi do loše cirkulacije u mozgu i nervna simpatička stimulacija slabi što usporava rad srca. Takođe, predugi period loše cirkulacije u nekim perifernim tkivima rezultuje slabljenjem vazokonstrikcije, krvni sudovi se otvaraju i krv počinje ulaziti u nevitalne organe, nauštrb vitalnim. Krv se zbog mirovanja u krvnim sudovina počinje zgušnjavati, dolazi do začepljenja kapilara. Krvni pritisak pada, te se ulazi u područje ireverzibilnog šoka. Tkiva ostaju bez kiseonika, te počinju umirati.
Kada je ključni uzrok šoka insufcijencija srca minutni volumen i krvni pritisak niski su zbog gubitka snage srca kao pumpe.
Najbolji lek u ovakvim situacijama jeste onaj lek koji stimuliše rad srca i selektivno modifikuje periferni otpor kako bi se povećao dotok krvi u vitalne organe (srce, mozak, pluća, jetra, bubrezi). U takve svrhe služe kardiotonični stimulatori.

Srčani stimulatori su adrenalin, dopamin i dobutamin. Oni spadaju u direktne simpatomimetike. Vežu se na adrenergičke receptore i to alfa-1, alfa-2, beta-1 i beta-2 receptore. Dakako, najvažniji i bazni simpatomimetik jeste adrenalin i on nadražuje sve vrste adrenergičkih receptora. Dopamin se, pak veže, na beta-1 i nešto malo na alfa receptore, a dobutamin uglavnom na beta-1 receptore. Svi simpatomimetici, pa tako i adrenalin, dopamin i dobutamin imaju kongeneričnu strukturu.
Srčani stimulatori pojačavaju rad srca, javlja se ubrzanje rada srca, i povećava se srčani minutni volumen. Povećanje srčanog minutnog volumena događa se iz dva razloga: prvo, kardiotonični stimulatori deluju pozitivno inotropno pa se srce kontrahuje s većom snagom, a drugo, pojačava se frekvencija rada srca. Ukupno, dolazi do povećanja srčanog minutnog volumena. Osim toga dolazi do povećanja protoka krvi kroz bubrege. Dobar kardiotonični stimulator nastoji očuvati protok krvi kroz vitalne organe, a protok krvi kroz nevitalne organe ograničiti. Najbolje toj ulozi odgovara dobutamin, nešto manje dopamin, a najmanje adrenalin.
Infuzijom kardiotoničnih stimulatora u stanju kardiogenog šoka nastoji se podstaći rad srca i preusmeriti krvotok prema vitalnim organima, pogotovo u stanjima kada je podsticanje rada srca neophodno kako bi se pacijent izvukao iz stanja smrtne opasnosti.

Adrenalin
Adrenalin je temeljni simpatomimetik i prirodno se luči u organizmu iz srži nadbubrežne žlezde u situacijama kada je neophodno povećati srčani minutni volumen. Adrenalin je zaslužan za karakterističan “fright-fight-flight” efekat nakon pretrpljenog emocionalnog stresa. On priprema organizam za stanja kada treba hitno reagovati, boriti se ili pobeći zbog opasnosti. Naime, pod uticajem adrenalina dolazi do stimulacije svih adrenergičkih receptora što uzrokuje pozitivan inotropni efekat na srce, pojačava se brzina rada srca, pojačava kontraktilnost srca, krvni pritisak, protok krvi u bubrezima. U isto vreme smanjuje se cirkulacija krvi u krvi i digestivni organima, a povećava se cirkulacija u skeletnim mišićima i srcu. Bronhije se šire i ubrzava se frekvencija disanja što povećava koncentraciju kiseonika u krvi. Osim toga, iz jetre se oslobađa povećana količina glukoze koja postaje dostupna za pretvaranje u energiju u mišićima. Sve su to prirodni efekti koji osposobljavaju jedinku za blisku borbu ili beg od opasnosti. Ovaj mehanizam razvijen je tokom evolucije kako bi se jedinka sačuvala od opasnosti.
Adrenalin se primenjuje u slučajevima anafilaktičkog šoka, a u srčanom zastoju može se primeniti injekcija direktno u srce.
Danas se adrenalin u slučajevima kardiogenog šoka uglavnom ne upotrebljava jer može izazvati opasne aritmije, međutim, dok nije bilo drugih sredstava, adrenalin je bio važan kardiotonični stimulator za izvlačenje pacijenata iz šoka.

Dopamin
Dopamin je lek vrlo pogodan za lečenje šoka. Hemijski je vrlo sličan adrenalinu, ali se od njega razlikuje jer ima jednu hidroksilnu grupu manje i umesto sekundarne aminske grupe ima primarnu aminsku supinu. Dopamin je inače poznat kao izuzetno važan neurotransmiter u mozgu. Ukoliko se dopamin primeni intravenski on deluje kao vrlo moćni srčani stimulator. Dopamin se veže na beta-1 receptore i ponešto na alfa receptore, ali prevladavaju efekti na beta-1 receptore. Zbog takve selektivnosti dopamin je mnogo prikladniji za ulogu srčanog stimulatora od adrenalina.
Intravenska injekcija dopamina osigurava povećanje srčane frekvencije i minutnog volumena povećanjem kontraktilnosti (pozitivno inotropno delovanje), poboljšanjem protoka krvi u srcu, mozgu, digestivom sistemu i bubrezima sa povećanjem lučenja mokraće i eliminacije natrijuma i kalijuma stimulacijom specifičnih dopaminergičkih receptora. U manjim dozama (1.5-3.5 µg/kg/min) pojačava se protok krvi na periferiji organizma, a u visokim dozama (preko 10 µg/kg/min) protok krvi na periferiji se smanjuje.
Intravenske injekcije dopamina primenjuje se u mnogim stanjima šoka, nakon insuficijencije srca, infarkta miokarda (kardiogeni šok), operacija (postoperativni šok), gubitka tečnosti (hipovolemijski šok, samo nakon nadoknade tečnosti), teških infekcija (septički šok), reakcija preosetljivosti (anafilaktički šok), naglog pada krvnog pritiska (teška hipotenzija), preteći šok te preteće insuficijencije bubrega.
Dopamin se ne sme primenjivati kod hipertireoze, tumora srži nadbubrežne žlezde, nekih oblika glaukoma (glaukom s uskim uglom), povećane prostate (adenom prostate) sa stvaranjem rezidualnog urina, tahiaritmija i ventrikulskih fibrilacija.
Najozbiljnija nuspojava primene dopamina jeste rizik razvoja aritmija (sinus tahikardija, supraventrikulske i ventrikulske ektopije) i nepoželjni porast pritiska u levom ventrikulu na kraju dijastole. Infuzija dopamina može uzrokovati nekrozu kože zbog redistribucije cirkulacije krvi u područje digestivnih organa na štetu kože i mišića.

Dobutamin
Dobutamin je u prvom redu agonist beta-1 adrenergičkih receptora, a inotropno delovanje je jače izraženo od hronotropnog. Donekle stimuliše i alfa-adrenergičke receptore, no slabije od dopamina. Dobutamin je inotropno sredstvo sa direktnim delovanjem čija je primarna aktivnost rezultat stimulacije srčanih adrenergičkih receptora, a takođe ima i blago hronotropno, hipertenzivno, aritmogeno i vazodilatacijsko delovanje. Nasuprot dopaminu, ne otpušta noradrenalin i njegovo delovanje ne zavisi od zaliha noradrenalina u srcu. Dobutamin povećava udarni volumen i minutni volumen i snižava pritisak punjenja leve komore te ukupni sistemski i plućni vaskularni otpor.
Za razliku od nekih drugih srčanih stimulatora slabije izaziva aritmije, a smanjenje perifernog otpora je manje izraženo.
Koristi se kada je neophodno podstaći rad srca kod akutnog oštećenja srca, akutnog infarkta miokarda, kardiogenog šoka, stanja nakon hirurgije srca, depresije srčane kontraktilnosti uzrokovana lekovima, npr. kao što nastaje nakon preterane blokade ß adrenergičkih receptora, kod hroničnog oštećenja srca (akutna dekompenzacija hroničnog popuštanja srca, privremena inotropna podrška pri uznapredovanom popuštanju srca, kao dodatak terapiji uobičajenim oralnim inotropnim sredstvima, sistemskim vazodilatatorima i diureticima). Daje se kao kontinuirana intravenska infuzija u dozi od 2,5 do 10 mcg/kg/min. Nuspojave jesu povećana srčana frekvencija, krvni pritisak i ventrikularna ektopička aktivnost. Kod mnogih bolesnika primećen je porast sistoličnog krvnog pritiska za 10-20 mmHg, kao i porast srčane frekvencije za 5-15 udaraca u minuti. Tokom infuzije dobutamin hidrohloridom približno 5% bolesnika imalo je povećane preuranjene ventrikularne otkucaje. Ovi efekti obično zavise od doze.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com