Iako naizgled zvuči kao da se radi o dve različite grupe preparata, antiseptici i dezinficijensi to nisu. Naime reč je o istim grupama koje se različito zovu zavisno od koncentracije. Naime, sve su to supstance koje uklanjaju bakterije sa kože ili predmeta, međutim, ako su slabije koncentracije nazivamo ih antiseptici. Antiseptici deluju tako da sprečavaju rast i razvoj mikroorganizama, tj. oni su bakteriostatici.
Ako se pak radi o većim koncentracijama istih supstanci, tada ih nazivamo dezinficijensi. Oni ubijaju mikroorganizma i baktericidna su sredstva. Granica među njima nije nikad oštra; isto sredstvo može delovati i kao antiseptik i kao dezinficijens. Svi se oni upotrebljavaju u prevenciji i terapiji infektivnih bolesti.
Osim od koncentracije, antiseptička moć zavisi i od temperature i okoline bakterija. Ako je antiseptik rastvorljiv u protoplazmi, a teže rastvorljiv u okolini bakterija tada on ima veću antiseptičku moć. Povećanjem koncentracije antiseptika, antiseptička moć u pravilu raste. Izuzetak je etanol. On je najbolji antiseptik u koncentraciji od 60-70 %. Antiseptička moć zavisi i od vremena delovanja, ali i od sredstva u kojem je antiseptik rastvoren(bolje se ratsvara u alkoholu).
Nedostatak antiseptika je nedovoljna selektivnost. On , naime, oštećuje i živo tkivo, a ne samo mikroorganizam. Zato se oni koriste eksterno (stavljaju se na kožu, sluznicu, okolinu rana) gde je resorpcija mala. Deluju na više načina:
– remete osmotsku ravnotežu (koncentrisani rastvori soli i šećera),
– adsorbuju mikroorganizme na sebe,
– koagulacija belančevina (soli teških metala),
– oksidacija mikroorganizama (peroksidi, preparati hlora),
– redukcijom mikroorganizama (rezorcinol),
– površinskom aktivnošću (sapuni, invertni sapuni),
– specifično toksičnim delovanjem na protoplazmu (alkoholi, fenoli).
Vodonik peroksid (“hidrogen”, H2O2)
Iako je to nepravilan naziv, vodonik peroksid se u kolovijalnom govoru naziva “hidrogen” i dolazi od latinskog naziva vodonik peroksida (hydrogen peroxydum). To doslovno znači “vodonik”, mada sam vodonik sa delovanjem vodonik peroksida nema previše veze – ključna komponenta koja je zaslužna za delovanje vodonik peroksida jest kiseonik. Vodonik peroksid je nestabilni spoj kiseonika i vodonika, u kojem, za razliku od izuzetno stabilne vode, ima jedan atom kiseonika više. Proizvodi se elektrolizom sumporne kiseline. Zbog takve svoje nestabilnosti vodonik peroksid se spontano raspada na vodu i nascentni kiseonik, poseban oblik vrlo reaktivnog kiseonika koji je u jednoatomskom stanju. Takav nascentni kiseonik je vrlo, vrlo jak oksidujući agens i oksiduje sve oko sebe što može oksidovati, pa tako, kada se nanese na kožu ili predmete oksiduje i uništava sve mikroorganizme, ali i epidermalne ćelije kože, dakako, samo na površini. Koncentrovani 30%-tni vodonik peroksid je vrlo agresivna hemikalija koja oštećuje kožu i izbeljuje je. Stoga takav vodonik peroksid pada u grupu – otrova. No, u farmakoterapiji se koristi razblaženi vodonik peroksid (3%, 6%, 12%) kao antiseptik. Međutim, njegovo antiseptičko delovanje je samo kratkotrajno. Primenjuje se u obliku 3% rastvora za dezinfekciju kože i čišćenje rana, ali ne kod dubokih rana jer se pod uticajem bakterija razgrađuje do nascentnog kiseonika koji se spaja u molekulski kiseonik. Naime, on se potom resorbuje, te može doći do vazdušne embolije. Koristi se za ispiranje grla i gnojnih rana, kao baktericid i slabi adstringent. Zaustavlja manja površna krvarenja. Vodonik peroksid je inače i produkt metabolizma, ali ga u organizmu razgrađuje katalaza. Takođe, koristi se i u kozmetičke svrhe i služi za izbeljivanje kose.
Borna kiselina (H3BO3)
Borna kiselina se dobija se iz prirodnih nalazišta isparavanjem kondenzata koji izlaze iz zemlje u vulkanskim predelima ili taloženjem vodenog rastvora natrijum tetraborata (boraks) s kiselinama kao što je, npr. hlorovodična kiselina. Na tržištu dolazi u obliku 3% ili 2% rastvora ili pak u obliku čiste krute borne kiseline. Čista borna kiselina je slaba kiselina, fini beli, mekani prah. Teško se rastvara u hladnoj vodi, ali se zato dobro ratsvara u ključaloj vodi. Osim toga, borna kiselina se rastvara u alkoholu i etru. Može se rastvoriti i u vrućem glicerolu i to u velikim količinama, a nakon hlađenja takvog rastvora nastaje kristalna supstanca koju nazivamo boroglicerid. Boroglicerid deluje jako kiselo.
Rastvor borne kiseline se koristi za obloge kod ulceracija, erizipela i opekotina. Smatra se da deluje na gljivična oboljenja kože i sluznice. Inhibira rast Candide albicans na sluznici, ali se ne sme koristiti kod beba! Upotrebljava se u obliku 3% rastvora kao blagi antiseptik i keratoplastik. Može se koristiti i kao prašak koji je zapravo 10%-tna smesa sa talkom. Takvi praškovi se ne smeju koristiti kod beba. Na tržištu se nalaze i masti i kreme sa bornom kiselinom (borvazelin). Kod upotrebe borne kiseline mora se imati naumu da je moguća njena resorpcija i toksično delovanje posebno kod male dece. Pre se borna kiselina daleko češće koristila, međutim, danas je njena upotreba sve ređa. Naime, prema nekim stručnjacima, ona uopšte ne deluje i sav efekat koji ona ostvaruje jeste tek placebo i privremeni osećaj hlađenja na koži.
Kalijum permanganat (“hipermangan”, KMnO4)
Kao i vodonik peroksid tako i kalijum permanganat ima svoj tradicinalni, kolokvijalni naziv a to je hipermangan (hypermangan), no jedini ispravni naziv je kalijum permanganat. U pitanju je jedan od najjačih oksidacionih agenasa. Dobija se industrijskom preradom minerala piroluzita (MnO2) uz pomoć elementarnog hlora. Dolazi u obliku sitnih igličastih kristalića crno-ljubičaste boje. Lako se rastvara u vodi koju boji intenzivnom crveno-ljubičastom (pink) bojom. Ukoliko ga dotaknemo rukama tada na prstima ostavlja smeđe mrlje. Naime, kalijum permanganat je jako oksidaciono sredstvo i reaguje sa većinom supstanci koje može oksidovati. Pri toj oksidaciji nastaje mangan dioksid tj. piroluzit (MnO2) koji je smeđ i od njega potiču mrlje koje on ostavlja.
Koristi se u obliku kristalića kao dezinficijens. Naime, u apotekama dolazi u kutijicama po 5 grama, a pre upotrebe valja napraviti rastvor terapijske koncentracije do 1%. Rastvor koncentracije 1% je roze boje. Pri rastvaranju treba pričekati da se rastvore svi kristalići, jer se kalijum permanganat sporo rastvara. On ne sme biti jači od 1% jer je kalijum permanganat jako oksidaciono sredstvo i može oštetiti kožu. Kalijum permanganat deluje samo površinski (redukuju ga proteini kože pa ne stigne delovati u dubinu). Primenjuje se kao dezinficijens. Slabiji je dezinficijens od vodonik peroksida, ali deluje duže. Neugodna nuspojava je ta što na koži ostavlja vrlo tvrdokorne smeđe mrlje mangan dioksida koje se ne daju oprati, no s vremenom te mrlje se povlače.
Alkoholi
Za alkohole je karakteristično da deluju bakteriostatski zavisno od koncentracije i vrste. Sekundarni i tercijarni alkoholi nemaju terapeutsku primenu, dok od primarnih se koriste etanol, izopropanol i propanol. Metanol se zbog toksičnosti ne koristi, dok propilni i butilni alkohol slabo deluju. No, najviše se koristi etanol, dok se izopropanol ređe koristi. Izopropanol dolazi u koncentraciji od 35%.
Kod etanola ne važi pravilo “što koncentrovanije to bolje” već etanol svoje najbolje antiseptičko delovanje ispoljava u koncentraciji od 70%. Već u koncentracijama 8-10% koči razvijanje bakterija dok u koncentracijama 60-70% ima maksimalni efekat. Povećanjem koncentracije antiseptički efekat slabi.
Etanol je citoplazmatski otrov. Deluje na enzime, koči metabolizam. On ne samo da oštećuje bakterije, on ih i fiksira na koži. Nažalost ne deluje na viruse, niti ubija spore. Zbog toga se sa njim ne mogu sterilisati hirurški instrumenti i špricevi. Koristi se kao bakteriostatik (u koncentracijama od 8-10%), kao antiseptik (etanolum dilutum – 70%).
Jod
Jod je jedan od najstarijih antiseptika i najdelotvornijih antimikrobnih sredstava. Upotrebljava se u obliku vodenog rastvora (Lugolova i Preglova rastvora) ili kao alkoholni rastvor tj. jodna tinktura (Iodi solutio aethanolica sadrži 7% joda i 3% kalijum jodida u 70%-tnom alkoholu). Jodni se preparati primenjuju u velikim razređenjima kao antiseptici za kožu, sluznice i rane zbog snažnog baktericidnog, sporocidnog, amebicidnog, fungicidnog i umerenog virucidnog delovanja. Nezgodno je to što boje kožu i tkakine te jako peku kožu. Stoga su prikladni samo kod manjih povreda. U novije se vreme primenjuju jodni kompleksi koji sadrže jod u kombinaciji s nekim nosačem. To su površinski aktivni vodeni rastvori kompleksnog spoja joda i polivinil-pirolidona (povidon jodid). Upotrebljavaju se kao kožni antiseptici posebno u hirurgiji. U dodiru sa kožom oni polagano oslobađaju jod i ne uzokuju osećaj pečenja, niti iriraciju kao alkoholni rastvori.
Hlorheksidin
Hlorheksidin je antiseptik koji se naveliko koristi za čišćenje kože i sluznice od raznih mikroba (bakterija, virusa i gljivica). Dolazi u obliku acetata, glukonata i hidrohlorida. Delotvoran je protiv gram-pozitivnih i gram-negativnih bakterija, anaerobnih bakterija, gljivica kao što je Candida albicans. Smatra se da je delotvoran i protiv bolničkih superbakterija kao što je Staphylococcus aureus koji je otporna na meticilin (MRSA). S obzirom da je netoksičan koristi se kao antiseptički agens u raznim stomatološkim tečnostima za održavanje higijene usne duplje, pogotovo za lečenje gingivitisa (upala zubnog mesa), ali nije dokazano da je delotvoran protiv bakterije Streptococcus mutans koja izaziva karijes. Takođe, izvrstan je za čišćenje hirurške opreme, ruku pre hirurških operacija, rana na koži, kože pacijenta pre operacije i sl. Stoga se izuzetno mnogo koristi u bolnicama za dezinfekciju.
S obzirom da fluoridi mogu deaktivirati hlorheksidin ispiranje usne duplje preparatima na bazi hlorheksidina mora se obaviti najmanje 30 minuta pre korišćenja fluoriranih zubnih pasti. Za bolju efikasnost, jelo i piće bi se trebalo izbegavati barem sat vremena nakon korišćenja tečnosti sa hlorheksidinom. Međutim, preparati koji u isto vreme sadrže fluoride i hlorheksidin su se pokazali efikasnim.
Svi preparati koji sadrže hlorheksidin u visokoj koncentraciji ne bi smeli da dospeju u oči zbog mogućnosti da oštete rožnjaču, a takođe ne smeju dospeti u unutrašnje uho.
Rezorcinol
Rezorcinol (još se kolokvijalno naziva rezorcin) antiseptik je koji spada u grupu fenolnih antiseptika, a po hemijskoj strukturi je 1,3-benzendienol. Dolazi u obliku bezbojnih iglica, a kako je rastvorljiv u vodi, alkoholu, etru, no nerastvorljiv je u organskim rastvaračima poput hloroforma. Deluje na bakterije hemijski redukujući biohemijske molekule u njima. Koristi se na koži kao antiseptik i dezinficijens. Takođe, koristi se u raznim mastima i kremama u koncentraciji od 5 do 10% za lečenje hroničnih kožnih bolesti kao što su psorijaza i dermatitis. Razblažen vodeni rastvor rezorcinola koristan je za ublažavanje svrbeži kod eritematoznog dermatitisa. Takođe, zbog svog keratolitičkog efekta često je sastojak preparata za tretman peruti i raznih medicinskih sapuna te u preparatima za zaštitu od UV zračenja. Rezorcinolu je po delovanju sličan acetilrezorcinol koji je poznatiji pod nazivom eurezol.
Triklozan
Triklozan je jedan od najkorišćenijih antiseptika na svetu. Spada u grupu hloriranih fenolnih jedinjenja a ima i lagani miris na fenol. Moćan je antiseptik sa širokim spektrom delovanja, a deluje i na gljivice. Fenoli često pokazuju antibakterijska svojstva. Slabo je rastvorljiv u vodi, ali je zato lako rastvorljiv u etru i etanolu. Ulazi u sastav brojnih kozmetičkih i toaletnih proizvoda – sapuna, dezodoranasa, zubnih pasti, a sve je više proizvoda široke potrošnje koji su impregnirani triklozanom – kuhinjski pribor, dečje igračke, čarape, prostirke i pokrivači te kese za smeće. Pokazao se efikasnim u smanjenju i kontrolisanju bakterijskih kontaminacija ruku i ostalih tretiranih proizvoda.
Triklozan uništava bakterije blokiranjem mehanizma sinteze masnih kiselina. Veže se na bakterijski enzim Fabl zbog čega se na taj enzim veže i koenzim NAD i nastaje kompleks FabI-NAD-triklozan koji više ne može učestvovati u sintezi masnih kiseline bez kojih bakterija vrlo brzo umire. No, postoje dokazi da postoje bakterijski sojevi koji su otporni na triklozan zbog mutacije gena za FabI protein – triklozan se ne veže za takav mutirani enzim FabI, pa ne može ni blokirati sintezu proteina. No, do otpornosti bakterija na triklozan može doći i zbog povećanja nivoa proteina FabI u bakteriji. Zbog toga neki naučnici upozoravaju da preterana sveopšta upotreba triklozana može rezultovati u pojavljivanju sojeva bakterija koje su sasvim otporne na antiseptičko delovanje triklozana.
Po nekim istraživanjima triklozan može reagovati sa hlorom u vodi iz vodovoda pri čemu može nastati hloroform, spoj koji je klasificifikovan kao karcinogen, ali količina hloroforma koja na taj način nastaje premala je da bi se zabranila upotreba triklozana u kozmetičkim i toaletnim proizvodima. Takođe, u prisutnosti hlora u vodi iz vodovoda triklozan može reagovati s hlorom pri čemu nastaju manje količine 2,4-dihlorfenola. Pod uticajem sunčeve svetlosti (UV) taj spoj može preći u mnogo opasniji dioksin. Iako je količina dioksina koja na taj način vrlo malena zbog izuzetne otrovnosti dioksina ova moguća reakcija smatra se problematičnom. Osim toga, neki ekolozi upozoravaju da se slična reakcija pretvaranja triklozana iz otpadnih voda u dioksin događa i u rekama.
Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com