Celijacna bolest (celijačni spru, glutenska intolerancija, gluten senzitivna enteropatija,
netropski spru, endemski spru, glutenska enteropatija)

Ovo je autoimunska bolest koja se javlja kod genetski predisponiranih osoba svih doba. Radi se o trajnoj nepodnošljivosti glutena (peptida – belančevine iz žitarica).

Gluten je belančevina prisutna u zrnu pšenice, ječma, raži. Osnovni pokretač imunobioloških reakcija je glijadin – proteinska podvrsta glutena.

Postoje četiri vrste glijadina, a alfa glijadin ima najveći toksički efekat. Osim ovih podvrsta glijadina poznato je i nepovoljno delovanje drugih peptida: raži (sekalin), ječma (hordein), zobi (avenin).
Gluten je prisutan u gotovo svim industrijskim prehrambenim proizvodima, pa i tamo gde ga ne očekujemo
– u lekovima, kozmetičkim proizvodima, pastama za zube, začinima, pićima, kafi , čokoladi, bombonama, žvakama, lepku na poštanskim markicama, kovertama…
Imuni sistem genetski predisponiranih osoba prepoznaje gluten kao stranu supstancu i reaguje stvaranjem
antitela, što se ispoljava zapaljenskom reakcijom i promenama u strukturi zida tankog creva (dolazi do skraćivanja resica, do atrofije). Gubitkom resica znatno se smanjuje površina preko koje se apsorbuju hranljive materije, minerali, vitamini, a time i iskorišćavanje tih materija iz hrane.
Kada se u ishranu uvedu proizvodi od pšeničnog brašna, kod genetski predodređene dece će se nakon tri do šest meseci razviti znaci celijačne bolesti. Najčešće se javljaju između devetog i dvanaestog meseca života.
U mlađem uzrastu bolest ima postepen početak, koji se odlikuje:
– obilnim, čestim stolicama, sa primesama nesvarene hrane, masti
– bolom u trbuhu
– nadutošću trbuha
– ranicama na sluznici usne duplje
– gubitkom apetita; gubitkom telesne mase
– zaostajanjem u rastu, malokrvnošću, razdražljivošću
U kasnijem uzrastu početak i tok bolesti je dosta nekarakterističan i često neprimetan.
Povremeno se sreću retke stolice ili zatvor, češće anemije, zastoj u razvoju i promene u ličnosti.
Neka oboljenja kao što su juvenilni dijabetes, autoimuni tireoiditis, perniciozna anemija, dermatitis herpetiformis, urođeni nedostatak imunoglobulina A, nanosomia, javljaju se ponekad pridruženi sa celijakijom. Zakasneli pubertet, spontani pobačaji, neplodnost, gubitak koštane (osteoporoza) i mišićne mase, limfom tankog creva mogu pratiti celijačnu bolest.
Ponekad se bolest može ispoljiti vrlo dramatično – slikom „celijačne krize“- znacima oštećenja funkcije više organa, ugrožavajući život. Ovako ozbiljno stanje može biti i prvi znak bolesti.
Kada se zbog dugotrajnog proliva, bola u trbuhu, malokrvnosti (koja se ne popravlja uzimanjem preparata gvožđa), gubitka telesne težine, kod deteta koje je duže vreme razdražljivo, zaostaje u rastu ili
kada blizak srodnik ima celijačnu bolest, sprovodi se ispitivanje.
Nakon lekarskog pregleda, rade se analize krvi (krvna slika, laboratorijsko ispitivanje funkcije jetre, bubrega, drugih organa), kao i serološki testovi (određivanje prisustva autoantitela –imunoglobulina A i
imunoglobulina G klase, kao i autoantitela protiv tkivne transglutaminaze), kao i određivanje
nivoa imunoglobulina A (jer je kod osoba sa urođenim nedostatkom IgA deset puta veći rizik od oboljevanja od celijačne bolesti). Serološki testovi su dostupni, visokospecifični, osetljivi i jednostavni za izvođenje, pristupačne cene. Korisni su ne samo za postavljanje dijagnoze, već
i za praćenje toka bolesti i delovanje terapije – dijete. Neophodno je da se svi testovi rade
pre započinjanja bezglutenske ishrane, što je takođe važan element za postavljanje dijagnoze.
Naime, kada nakon uvođenja ishrane bez glutena dođe do poboljšanja zdravstvenog stanja, to je
još jedna potvrda da postoji celijačna bolest.
“Zlatni standard“ za postavljanje dijagnoze je endoskopski pregled – pri čemu se savitljivom cevi sa
optičkim instrumentom (endoskopom) ulazi kroz usnu duplju, jednjak i želudac i dolazi do tankog creva i uzima uzorak sluzokože (biopsija) radi mikroskopskog pregleda.
Pošto se bolest javlja kod 5-10% srodnika prvog reda, radi se i genetsko ispitivanje.
Osnovna strategija lečenja zasnovana je na sprovođenju stroge, bezglutenske dijete. U osnovi ove dijete je apsolutno isključenje peptida navedenih žitarica (ishrana po pravilu ne sme da sadrži nijedan molekul glutena).
Osobama sa celijačnom bolešću se ne preporučuje bavljenje kuvarskim ili pekarskim zanimanjem, jer svaki
kontakt s glutenom održava bolest. Ovakav pristup lečenju obezbeđuje zdrav život i potpun oporavak za 95% obolelih. Kod 5% obolelih postoji delimično poboljšanje („tvrdokorna celijakija“). Ne preporučuju se delimične dijete sa malim količinama glutena (male količine glutena mogu da uzrokuju razvijanje drugih bolesti kao što su anemija, osteoporoza, limfom). Glutenska enteropatija ne prolazi u pubertetu (samo se „teže vidi“). Dijeta se sprovodi doživotno. Ne postoje drugi odobreni, bezbedni preparati kojima se može lečiti. Od lekara će oboleli dobiti detaljno uputstvo, listu proizvoda koji se smeju koristiti.
Takođe se savetuje da se obrati pažnja na oznake na gotovim proizvodima o prisustvu glutena kao što su:
strictly gluten free, gluten free, gluten restricted, gluten containing. Od januara 2008. godine se bezglutensko brašno može dobiti na recept Fonda za zdravstvo, u količini od 5kg mesečno.
Postoji Udruženje Srbije za celijakiju koje pomaže i olakšava život obolelima od celijakije (www.celijakija.org.yu) gde se mogu dobiti stručni saveti lekara, odgovori na sve što obolele i članove porodice interesuje, pa čak i recepti za ukusne obroke (naravno, bez glutena).
Pošto se gluten može naći i u lekovima – sirupima, potrebno je misliti na to pre primene leka, i ako je potrebno, primeniti ih u drugom obliku – čepići, injekcije.
Ne postoje tačni podaci o učestalosti obolelih ili o uzrastu u kom se najčešće bolest javlja. Podaci kojima se raspolaže govore o jednom obolelom na 100-150 stanovnika Evrope, a pri tom se samo svaki osmi do deseti dijagnostikuje, što treba prihvatiti kao podatak i za našu zemlju.
Bolest se javlja u svakom životnom dobu, a najčešće u uzrastu od 9 meseci života do 2 godine, odnosno tada se najlakše prepozna i najbrže dijagnostikuje. Otuda izmena preporuke o uvođenju pšeničnih proizvoda u ishranu odojčadi – preporučuje se uvođenje sa 6 meseci života.
Ako dete ima sklonost ka oboljevanju od celijačne bolesti, bolest će se razviti i u tom uzrastu lakše prepoznati – dijagnostikovati. Takođe, ne treba insistirati na kasnijem uvođenju pšeničnih proizvoda u ishranu dece u kojoj ima celijakije (tek posle 12 meseci života) iz istih razloga. U slučaju sumnje na postojanje glutenske enteropatije, najbolje je konsultovati gastroenterologa (npr. Gastroenterološku
službu Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta u N. Beogradu, gde se brzo, potpuno i kvalitetno rade sva neophodna ispitivanja, čime se brzo stiže do dijagnoze).
Potrebna je stalna i česta edukacija pedijatara i lekara drugih specijalnosti kako bi mislili na celijačnu bolest i time prepoznavali simptome, a samim tim i ranije dolazili do
dijagnoze.

Izvor: Bebin izbor