Razgovor sa prim. dr Veliborom Canićem, direktorom Komore biohemičara Srbije

Kada i kako je nastala Komora biohemičara Srbije?

– Zakonom o komorama koji je donet decembra 2005. godine, pored komora lekara, farmaceuta, stomatologa i medicinskih tehničara, osnovana je i Komora biohemičara. Komora biohemičara Srbije je obavezna profesionalna organizacija diplomiranih farmaceuta medicinske biohemije, diplomiranih farmaceuta specijalista medicinske biohemije i doktora medicine, specijalista kliničke ili medicinske biohemije koji u zdravstvenim ustanovama obavljaju poslove biohemičara. Znači, Komora obuhvata dve profesije po osnovnom obrazovanju – farmaceute i lekare.

Koja je misija Komore?

– Komora je osnovana radi unapređenja uslova za obavljanje profesije biohemičara, zaštite njihovih interesa, poboljšanja zdravstvene zaštite, kao i ostvarenja drugih ciljeva vezanih za profesiju biohemičara. Naš osnovni cilj je da se uvede red u rad laboratorija, da se utvrdi gde sve laboratorije postoje, ko radi u njima, koliko su validni rezultati koji izađu iz tih laboratorija i koliko oni mogu da koriste u daljem uspostavljanju dijagnoze i kliničkom lečenju.

U poslednje vreme došlo je do razvoja privatnog sektora, tako da danas postoji veliki broj laboratorija širom Srbije, a mi imamo samo delimičan uvid u to ko tamo radi, kako su one organizovane i koliki je nivo laboratorijske usluge koje one pružaju.Veći deo laboratorija koje se nalaze u državnom sektoru, kao i veliki deo iz privatnog sektora, obuhvaćen je spoljašnjom kontrolom rada. Spoljašnja kontrola rada se obavlja u Institutu za medicinsku biohemiju Kliničkog centara Srbije u Beogradu i Društvu medicinskih biohemičara i ona se vrši dva puta godišnje.

Kontrola je Zakonom propisana za sve laboratorije. To je jedan od vidova kontrole, pored one unutrašnje, koja se sprovodi svakodnevno, u svakoj laboratoriji. Spoljašnja kontrola se vrši tako što se dobije serum sa nepoznatim vrednostima, pod šiframa, i taj uzorak se istog dana obrađuje u svim laboratorijama koje su uključene u spoljašnju kontrolu rada. Rezultati se zatim šalju Institutu za medicinsku biohemiju KCS gde se vrši njihova dalja analiza. Dozvoljena su veoma mala odstupanja tih vrednosti.

Postoji, međutim, veliki broj laboratorija koje nisu u toj kontroli. Na primer, to su laboratorije koje ulaze u sastav raznih lekarskih ordinacija, koje obično kupe neki mali aparat na kome se radi, pa i ne znamo šta i ko radi na njima, kao i ko vrši kontrolu rada u tim laboratorijama. Shodno situaciji u svetu, i kod nas treba da se pristupi akreditaciji laboratorija po ISO standardu.To znači da će rezultat koji je urađen u Soko Banji, Valjevu, Novom Sadu ili Beogradu, biti svuda isti, valjan i upotrebljiv za kasnije lečenje. Na taj način ćemo ubrzati i poboljšati način postavljanja dijagnoze, i poboljšati odnos sa pacijentima – korisnicima laboratorijskih usluga.

Kakve ste probleme imali prilikom formiranja Komore?

– Specifičnost naše Komore, u odnosu na ostale četiri koje postoje, je da ona obuhvata stručnjake koji su završili dva osnovna fakulteta, Farmaceutski i Medicinski. Bilo je problema u startu, možda čak i nekog nezadovoljstva među određenim brojem kolega, pre svega lekara, koji nisu možda u potpunosti razumeli šta je cilj formiranja Komore. Komora ne razdvaja lekare i farmaceute, ona se bavi profesijom biohemičara. Vidite, u velikom broju laboratorija, posebno većih laboratorija, unutar iste radi više specijalista biohemičara. Neki od njih su specijalisti medicinske biohemije, drugi su specijalisti kliničke biohemije, i bilo bi nelogično, ako se nalaze na istom poslu analize uzoraka, u istom procesu rada, da pripadaju dvema asocijacijama. Zbog toga smo prilikom formiranja Komore i institucija u okviru nje vodili računa da budu zastupljeni i jedni i drugi, kao i da bude zastupljen privatni sektor, koji je u sve većem zamahu.

Zakonom je predviđeno da Komora bude decentralizovana, tako da imamo tri ogranka. Jedan ogranak obuhvata biohemičare iz Beograda i zapadne Srbije, drugi je sa centrom u Novom Sadu i obuhvata kolege u Vojvodini, i treći, sa centrom u Nišu, pokriva istočnu Srbiju, deo Pomoravlja, Kosovo i Metohiju. Skupština naše Komore ima 45 delegata, a nas biohemičara u Srbiji ima oko pet stotina. To je mali broj ako se uporedi sa, na primer, Lekarskom komorom, koja ima oko 20 hiljada članova, ili Komorom medicinskih tehničara, koja ima oko 50 hiljada članova! To, međutim, može da nam bude prednost jer ćemo neke stvari moći lakše da završimo, lakše da se dogovorimo. S druge strane, može da predstavlja problem u finansiranju, jer treba obezbediti da jedan sistem, koji je zakonom obavezujući, funkcioniše kako u centrali Komore, tako i u ograncima.

Sa kakvim problemima se trenutno suočavate?

– Mislim da smo te početne probleme vezane za nerazumevanje stvari prevazišli na jedan civilizovan način, pokazavši strukturom da smo poštovali mišljenje svih. Meni je zadovoljstvo da je većina odluka koje smo doneli na našim zasedanjima, a imali smo tri skupštinska zasedanja od formiranja, donesena ogromnom većinom, to znači da smo prepoznali zajednički interes i zajedničke ciljeve. Problem i dalje ostaje smeštaj Komore i država će morati da nam pomogne oko tih elementarnih stvari.

Postoji jedan problem sa kojim se sada suočavamo, a u pitanju su biohemičari koji se nalaze u ovom poslu 20 i više godina, ali koji po svom osnovnom obrazovanju nisu ni lekari ni farmaceuti. Oni su npr. završili Hemijski fakultet, a kasnije im je država dozvolila da specijaliziraju biohemiju. Kod jednog broja je postojala želja za daljim naučnim usavršavanjem pa su završavali magistarske i doktorske studije na Medicinskom ili Farmaceutskom fakultetu. Međutim, po sadašnjim zakonskim propisima, oni ne mogu više da se bave samostalno poslom biohemičara. Naša Komora smatra da treba naći neko prelazno zakonsko rešenje za te ljude koji su vrlo iskusni u svom poslu i koji su tokom svih ovih godina uspešno prolazili spoljašnje kontrole, zdravstvene inspekcije i pokazali dobre rezultate u radu. Po našoj dosadašnjoj evidenciji, ovakav problem je prisutan kod 28 specijalista medicinske biohemije. Nadam da će naše Ministarstvo zdravlja prepoznati taj problem i pomoći da se on prevaziđe. Tek nas očekuju aktivnosti vezane za izdavanje licenci, donošenje Pravilnika. Moraćemo da odredimo koji će to biti minimum uslova da biohemičar može da obnovi licencu, a videćemo prve probleme onda kada dođe do kršenja Etičkog kodeksa. Etički kodeks će morati da štiti pre svega interes pacijenata, a potom i interes naše profesije. Doći će vreme da će svako ko ne bude radio svoj posao na valjan, stručan način, ko ne bude poštovao neke etičke norme, morati da odgovara.

Šta predstavlja Etički kodeks?

– Etički kodeks utvrđuje opšte moralne norme ponašanja biohemičara u vršenju struke i obavezuju člana Komore. Pridržavajući se načela Kodeksa, biohemičar će poštovati, održavati i unapređivati moralni i stručni nivo medicinsko-biohemijske delatnosti na području: izbora laboratorijske metodologije i tehnologije, kontrole, ocene i procene kvaliteta rada, odnosa sa korisnicima usluga i kolegama zdravstvene struke, obrazovnih programa i stalnog stručnog usavršavanja, istraživanja i razvoja. Etički odbor Komore pokrenuće postupak protiv onih članova koji krše jedno od ovih temeljnih načela ili pojedinih odredbi Kodeksa kod Komisije za posredovanje Komore i Suda časti Komore.

Koliko ste zadovoljni odnosom sa Ministarstvom zdravlja?

– Relativno smo skoro počeli sa radom, a komunikacija koju smo dosad imali sa Ministarstvom je u osnovi bila dobra. Država je veliki deo posla prebacila na Komoru, što je dobro. Smatram da smo možda neke stvari mogli brže da uradimo. Na primer, do sada nije utvrđen način licenciranja, kao ni izgled licence. Što se tiče finansijske pomoći, ipak mislim da ćemo se okrenuti sebi, da ćemo sami svojim članarinama, upisninama i izdavanjem licenci i zajedno sa našim sponzorima uspeti da obezbedimo neophodna sredstva za rad. Činjenica je da će komore sigurno zaživeti, da su neophodne u društvu i da će biti velika pomoć Ministarstvu zdravlja, a pre svega pacijentima, da zdravstvena zaštita bude na nivou koji zahteva medicinska nauka i etika naše profesije.

Kakvi su vam planovi za budućnost?

– Osnovna stvar je da postavimo standarde. Može laboratorija da bude i mala i velika, ali mora da ima iste standarde, a metodologija da bude usaglašena, ujednačena. Drugo, želeli bismo da Komora bude aktivni učesnik u unapređenju zdravstvene zaštite, da da svoj doprinos. Mislim da i naša Komora može, poput Instituta za medicinsku biohemiju Kliničkog centra Srbije, koji je prvi dobio sertifikat prema ISO standardu kako u Kliničkom centru Srbije, tako i u zdravstvu Srbije, da bude predvodnik u postavljanju visokih standarda zdravstvene zaštite u našem društvu. Postoji pozitivna energija koju ljudi žele da unesu, pre svega privatnog sektora, što me je prijatno iznenadilo. Normalno je da osluškujemo sve probleme i dileme koje postoje, i vrlo ćemo se otvoreno suočiti sa njima i pokušati da ih rešimo.

– Biohemija je bitan deo tima koji učestvuje u lečenju. Naša saradnja, normalno, mora da bude dobra ne samo sa Farmaceutskom i Lekarskom komorom, već i sa institucijama poput Društva medicinskih biohemičara Srbije, Srpskog lekarskog društva, Farmaceutskog društva, kao i sa Komorom tehničara, jer u njoj učestvuju i naši prvi saradnici – laboranti. Timski rad je vrlo značajan. Mislim da se pored hirurških sala, u laboratorijama najviše vidi značaj timskog rada u zdravstvu.

Da li smatrate da je situacija u struci bolja nego ranije?

– Apsolutno, situacija je mnogo bolja. Poslednjom akcijom koju je sprovelo Ministarstvo zdravlja kupljen je veliki broj novih aparata, i biohemijskih i hematoloških, posebno u manjim laboratorijama u našoj zemlji. Što se tiče velikih kliničkih centara, poput ovog u Beogradu ili Nišu, smatram da su zaista po opremljenosti na nivou kliničkih centara u velikim evropskim gradovima. Problemi permanentno postoje, ali kako ovo društvo bude bilo bogatije, tako će se oni u hodu rešavati.

Časopise WHITE / mart 2007. godine