U proteklih deset godina u Srbiji se sprovodi reforma zdravstva – da li je u saglasnosti sa već proklamovanim modelima koji su se pokazali uspešnim u razvijenim evropskim zemljama, za sada je teško reći.

Ipak, glavna zamerka dobrih poznavalaca ove materije jeste da je reforma srpskog zdravstva morala započeti reformom zdravstvenog osiguranja, što podrazumeva temeljnu reformu finansiranja zdravstva, a to se, nažalost, nije dogodilo. Srbija još uvek nema tržište osiguranja, pre svega životnog, jer je zdravstveno osiguranje samo deo šireg, životnog osiguranja.

Poslovi osiguranja, inače, finansijski su poslovi, uglavnom u rukama pravne i ekonomske struke. Očuvanje zdravlja, ali i lečenje nisu besplatni, oko toga nikada i nije bilo dileme. Međutim, zdravlje nije roba, već opšta društvena vrednost od posebnog značaja, kako za pojedinca, tako i za društvo u celini. Iz tih razloga sistem zdravstvene zaštite mora počivati na principima solidarnosti i uzajamnosti, kako bi svi imali jednak pristup lečenju, oni koji imaju i oni koji nemaju novac, jer je, prema Deklaraciji o ljudskim pravima UN, pravo na život, pravo na zdravlje i lečenje, jedno od osnovnih ljudskih prava. Upravo je to ona uloga koju ima zajednička kasa zdravstvenog osiguranja.

Duga istorija socijalne i zdravstvene zaštite

Zdravstveno osiguranje je samo deo šire ideje o osiguranju, s ciljem da se umanji finansijski rizik i nesigurnost ljudi u vanrednim situacijama, kada dolazi do gubitka materijalnih dobara, gubitka posla, zdravlja, pa i života. Tokom 18. i početkom 19.veka, uz razvoj industrije i porast broja industrijskih radnika, ideja životnog osiguranja (bilo je mnogo povreda na radu, invaliditeta, pa i gubitka života) bila je sve češće prisutna, a u okviru životnog, polako je nicalo i zdravstveno osiguranje. Organizacije koje su uređivale zdravstveno osiguranje nazivane su „bolničkim kasama” ili „zajednicama uzajamnog profita”. Krajem 19.veka rođen je prvi zakon o obaveznom zdravstvenom osiguranju: svi radnici koji su imali dnevnicu nižu od utvrđenog minimuma bili su zaštićeni uplatama doprinosa u bolničku kasu. Nemački kancelar Oto Fon Bizmark (1815-1898) autor je ideje obaveznog socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Bizmark je po svom obrazovanju bio pravnik, a kao državnik pokušao je da reši pitanje brige o lečenju bolesnih i nemoćnih kroz uvođenje posebnih taksi za formiranje „krankenkasa” (zdravstvena kasa).

Prvim zakonom o obaveznom zdravstvenom osiguranju, u Nemačkoj je formirano 22.000 bolničkih kasa. Na početku, zakon se primenjivao samo u Nemačkoj, vrlo brzo je isti model prihvaćen i u Austriji (1886.godine) i Mađarskoj, a 1911.godine sličan zakon o socijalnom osiguranju usvojila je i Velika Britanija, kao i skandinavske zemlje, a 1928. godine i Francuska. Srbija je bila jedna od prvih zemalja u Evropi koja je donela sličan zakon još u vreme Kralja Petra I Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata, većina evropskih zemalja imala je obavezno zdravstveno osiguranje za zaposlene. Prva zemlja u kojoj je celokupno stanovništvo bilo pokriveno obaveznim zdravstvenim osiguranjem bio je Novi Zeland (1939.godine), a nakon Drugog svetskog rata, to su učinile Norveška i Švedska. Velika Britanija je 1948. godine ustanovila svoju zdravstvenu službu sa sledećim karakteristikama: finansirana je iz poreza i omogućila je jednak pristup zdravstvenim uslugama za sve građane. Ideja socijalnog osiguranja u odnosu na zdravstvene rizike dobija na snazi i van Evrope. Tokom 1922.godine, Japan je ustanovio prvi sistem obaveznog osiguranja u Aziji.

Snaga ekonomije presudna za razvoj zdravstvenog osiguranja

Delatnost osiguranja definiše se kao mešovito ekonomskopravna kategorija, zasnovana na načelima uzajamnosti i solidarnosti, koja obezbeđuje ekonomsku zaštitu od određenih opasnosti ili rizika koji mogu ugroziti imovinu i lica. Na globalnom planu, pravila o osiguranju života ubrzano se unificiraju. U državama članicama Evropske unije, 2002.godine usvojena je Direktiva EU o osiguranju života, istovremeno je započela harmonizacija zakona i propisa u toj oblasti, koja je u velikoj meri odmakla.

Većina evropskih zemalja ima i dobro razvijen sistem zdravstvenog osiguranja, kroz različite modele države nastoje da što veći deo populacije bude pokriven zdravstvenom zaštitom, jer postoji visoka svest o tome da je zdravlje i ekonomska kategorija, da samo zdrava nacija stvara novu vrednost i obezbeđuje privredni razvoj i razvoj društva u celini. Skandinavske zemlje imaju vrlo visok stepen socijalne sigurnosti, i u skladu sa tim i dobro organizovano zdravstveno osiguranje kojim je pokrivena gotovo celokupna populacija. Velika Britanija i Francuska, prema oceni Svetske zdravstvene organizacije (SZO), imaju izuzetno dobro i efikasno zdravstveno osiguranje. Model zdravstvenog osiguranja koji je na snazi u Francuskoj, SZO je pre par godina proglasila za najbolji, jer je, prema obrazloženju, u potpunosti u funkciji korisnika, odnosno građana.

Švajcarska je takođe jedna od zemalja koje imaju veoma dobro organizovano i efikasno zdravstveno osiguranje. Svi građani moraju da uplaćuju osnovni paket zdravstvenih usluga, koji na godišnjem nivou košta 1.500 franaka i sve preko toga, ukoliko nema dopunsko osiguranje, građanin plaća iz svog džepa. I osnovno i dopunsko osiguranje građani mogu da biraju, na tržištu posluje oko 100 osiguravajućih kuća. Sve su u obavezi da obezbede osnovni paket zdravstvenih usluga, koji je država definisala zakonom, pri čemu svako od osiguranika dobije jednu publikaciju – „Zdravstveni vodič”, sa preciznim cenama. Svi uplaćuju doprinos od 5,8 odsto, dok vlasnici firmi plaćaju za zdravstvene doprinose 11,8 odsto. Sve ustanove u Švajcarskoj u zdravstvu su privatne, od ambulanti, preko klinika i laboratorija, do bolnica. U državnom vlasništvu samo su četiri kantonalna univerzitetska centra, u kojima se leče najteži bolesnici, tu se lekari usavršavaju i rade se istraživanja. Država samo to pokriva iz budžeta, sve ostalo pokrivaju osiguravajuće kuće koje građani mogu, po svojoj volji, da odaberu.

Srbiji neophodna reforma osiguranja

Zdravstveno osiguranje u većini zemalja, pa i kod nas, pokriva sve vanredne događaje vezane za zdravlje – saobraćajne i druge nesreće, urgentna stanja, maligna oboljenja, trudnoću i porođaj, lečenje dečije populacije, starih, ali i onih koji su bez posla.

U preko 60.000 saobraćajnih nesreća koje se godišnje dogode na putevima Srbije, nažalost oko 1.000 ljudi izgubi život, dok se teže ili lakše povredi čak 18.000 ljudi. Nezgode se dešavaju i na poslu i u slobodno vreme, po školama i vrtićima, na sportskim terenima, kod kuće dok se obavljaju svakodnevni poslovi. Te povrede zahtevaju ponekad duge procese lečenja, dodatne terapije, odsustvo sa radnog mesta, a nekad su praćene delimičnom ili potpunom nesposobnošću za rad. Životno osiguranje rešava ove probleme.

Nažalost, Srbija kasni sa reformom osiguranja uopšte, pa i sa reformom zdravstvenog osiguranja. Izostala je edukacija građana o značaju osiguranja života, čiji je sastavni deo i zdravstveno osiguranje. Pri tom, Republički fond zdravstvenog osiguranja nije se bitno menjao i trenutno je u poziciji državnog monopola u oblasti zdravstvenog osiguranja: svi zaposleni i penzioneri u obavezi su da redovno, svakog meseca, od svojih plata u zajedničku zdravstvenu kasu uplaćuju 12,3 odsto od svojih primanja, ali ne mogu da biraju gde će se lečiti, mogu svoja prava da realizuju samo u državnom sektoru. Ni deset godina od početka reforme zdravstva nije definisan osnovni paket zdravstvenih usluga, nema konkurencije…

Nova zakonska regulativa koja bi usvojila pozitivna iskustva onih evropskih zemalja koje imaju dobro razvijeno tržište osiguranja, životnog i zdravstvenog, otvorila bi vrata unapređenju zdravstvene zaštite, privatnog sektora, koji je ostao na margini, nije se razvijao upravo zato što ga ne prati osiguranje, građani bi mogli da biraju gde će se lečiti… U tom zapadnom modelu osiguranja, za razliku od našeg, postoji tržište, ali postoji i „bonus” i „malus”. Bonus: ukoliko ste zdravi, brinete o sebi, niste pušač, nemate višak kilograma, redovno idete kod lekara, dakle ne trošite na lečenje, a sve redovno plaćate, naredne godine vaše obaveze za zdravstvenu kasu su nešto niže i tako se stimuliše briga o zdravlju. Malus: ako ste pušač, imate višak kilograma, ne idete redovno na preventivne preglede kod lekara, poboljevate češće, stepen rizika od bolesti je veći, osiguravajuća kuća to procenjuje, pa je za takvog osiguranika cena osiguranja veća. Postoje i „štap” i „šargarepa”. Taj model se pokazao veoma efikasnim, ali nažalost, Srbija još nije krenula u tom pravcu.

Pioniri u osiguranju
Grupa pomorskih osiguravača 18. juna 1536. godine izdala je u Londonu prvu pravu polisu životnog osiguranja izvesnom Vilijemu Gibonsu. Polisa je bila oročena na jednu godinu i njome je bio osiguran život tog Britanca na sumu od 400 funti. Gibons je umro iste godine. Osiguravajuća kuća je njegovoj porodici isplatila naknadu od 400 funti.
Prvo društvo životnog osiguranja u SAD osnovano je 1759. godine, pod imenom Društvo za pomoć siromašnim prezbiterijanskim sveštenicima, siromašnim i ugroženim suprugama i deci prezbiterijanskih sveštenika. Ovo Društvo još uvek postoji i najstarije je društvo životnog osiguranja u svetu.
Prvo osiguranje u Beogradu pominje se 1839. godine. Izvesni gospodin Zuban osigurao je svoju kuću na sumu od 175 talira. Nakon nekoliko dana kuća je izgorela. Agent Tršćanskog osiguravajućeg društva, koje je osiguralo tu nekretninu, isplatio je vlasniku polise ugovorenu sumu.

Tekst: Zorica Marković