Epilepsija je neurološka bolest koju karakterišu epizodni napadi gubljenja svesti i poremećaja motorike i ostalih funkcija CNS. Pojavljuje se u 1% populacije.
Razlikujemo dva najčesća tipa epilepsije:
– Toničko-klonički (Grand mal): ovo je najčešći oblik epilepsije, a karakteriše ga iznenadni gubitak svesti, grčenje po celom telu (ti grčevi se nazivaju konvulzije), pojava pene na ustima, inkontinencija mokraće, poremećaj respiracije i rada srca. Obično traje nekoliko minuta a onda prestaje.
– Apsans (Petit mal): javlja se u dece, a karakterističan je po tome da u toku napada dete gubi svest i bulji u jednu tačku. Ponekad se javljaju trzaju pojedinih mišića, a sve skupa traje oko nekoliko sekundi.
Razlozi zašto se javlja epilepsija mogu biti različiti – nekad je to tumor, oštećenje mozga, metaboliči poremećaji i dr.

Važno je za napomenuti da epileptički napad, i to, Grand Mal, može izazvati oštećenje moždanog tkiva zbog uzimanja sredstva zavisnosti (kokain, heroin, a pogotovo metamfetamin i ecstasy).
Napad nastaje u mozgu u određenom žarištu (fokusu – koje je zapravo oštećeno tkivo mozga). Prag za izbijanje u toj tački je izuzetno snižen pa nekakvi intenzivni senzorni nadražaji (npr blic foto aparata ili konstantno blicanje svetla kao kod stroboskopa) mogu u toj tački izazvati nekontrolisane salve impulsa. Osoba tada gubi svest. Ti impulsi se počinju širiti centralnim nervnim suistemom uzrokujući nekontrolisano izbijanje neurona. Motorinim neuronima se potom iz mozga prema mišićima počinju slati nekontrolisani impulsi što uzrokuje grčenja koja mogu biti izuzetno jaka i uzrokovati čak i lomove manjih kostiju. Disanje je umnogome otežano, a osoba često sama sebe ugrize za jezik. Takvo stanje traje par minuta da bi samo od sebe prestalo. Za sve to vreme osoba je u opasnosti od samopovređivanja i gubitka vazduha.
Nelečena epilepsija vremenom vodi u pogoršanje. Napadi postaju sve češći i sve opasniji, mozak se sve više oštećuje i polagano, epilepsija se pretvara u tzv. status epilepticus, koji se manifestuje neprekidnim napadima koji mogu uzrokovati teška oštećenja mozga.
Epilepsija se leči lekovima koji izazivaju hiperpolarizaciju nerava mozga. Hiperpolarizacijom neurona snižen je potencijal mirovanja (sa -70 mV na – 80 mV) pa je povišen prag nastanka akcionog potencijala i smanjena je verovatnoću nastanka nekontrolisanih izbijanja neurona i epileptičkog napada. To možemo postići lekovima koji podstiču delovanje inhibicijskog neurotransmitera GABA ili pak blokiraju natrijumove ili kalcijumove kanale na površini neurona što uzrokuje sporije provođenje impulsa. Antiepileptici se još nazivaju i antikonvulzivi. To su:
– barbiturati (fenobarbiton i metilfenobarbiton)
– hidantoini (fenitoin)
– karbamazepin
– sukcinimidi (etosuksimid)
– valproati (valpromid i natrijum valproat)
– benzodiazepini (klonazepam)
– noviji antiepileptici (lamotrigin, topiramat, gabapentin)

Barbiturati
Barbiturati su stari lekovi. Prve je barbiturate sintetisao još 1864. godine Adolph von Bayer i to na dan Sv. Barbare (04.12.). Stoga jemolekul dobijen sintezom malonske kiseline i ureje na dan Sv. Barbare dobio naziv barbituratna kiselina. Godine 1912. godine sintetisan je fenobarbiton i ubrzo je primećeno njegovo delovanje na napad epilepsije.
Barbiturati deluju na GABA receptor koji je spregnut sa transmembranskim kanalom koji propušta hloridne jone u neuron svaki put kad se GABA veže na GABA receptor. Propuštanjem hloridnih jona u neuron dolazi do nastanka inhibicijskog signala, tj. neuron se hiperpolarizira. Barbiturati deluju tako što produžuju vreme otvorenosti hloridnih kanala i time uzrokuju masivan ulazak hloridnih jona u neuron i posledičnu jaku hiperpolarizaciju i umirenje neurona. Takav neuron daleko teže izbija nego onaj koji nije hiperpolarizovan.
U malim dozama benzodiazepini su sedativi i anksiolitici a u većim deluju i kao hipnotici, a u još većim izazivaju anesteziju, komu i smrt. Zbog brojnih zloupotreba (pokušaji ubistava tabletama za spavanje) i velike opasnosti od smrtnih slučajeva zbog predoziranja oni se više ne koriste kao anksiolitici i sedativi, ali je preostala njihova upotreba kao antiepileptika.
Kao antiepileptici se koriste fenobarbiton i metilfenobarbiton dok primidon (koji nije pravi barbiturat nego derivat barbiturata – nedostaje mu jedna keto grupa, ali je izuzetno sličan fenobarbitalu) ima izrazito izraženo antiepileptičko delovanje.

Fenitoin
Fenitoin je jedan od najkorišćenijih lekova za lečenje epilepsije, čak što više on je sinonim za antiepileptik. Po hemijskoj strukturi je derivat hidantoina i to 5,5 – difenilhidantoin. Hidantoini su, inače, derivati alantoina i po izgledu su slični barbituratima, ali daleko od sedativno-hipnotičkog delovanja karakterističnog za barbiturate.
Mehanizam delovanja fenitoina uključuje stabilizaciju membrana nervnih ćelija i ograničavanje širenja neuronskih ili konvulzivnih nadražaja. U nervnim ćelijama fenitoin smanjuje ulazak natrijumovih i kalcijumovih jona produžujući razdoblje inaktivacije kanala tokom stvaranja nervnih nadražaja. Fenitoin na mali mozak deluje ekscitacijski, aktivirajući inhibitorne puteve prema kori velikog mozga što takođe može smanjiti konvulzivnu aktivnost povezanu sa povećanim pražnjenjem ćelija malog mozga. Na sve te načine fenitoin umiruje mozak ali ne izaziva sedaciju poput barbiturata.
Koristi se za lečenje Grand mala i jos nekih ređih oblika epilepsije ali ne deluje na Petit mal.

Etosuksimid

Asamid je antiepileptik koji povećavajući prag za nastajanje grčeva i prigušivanjem sprovođenja impulsa u motorinom delu kore velikog mozga smanjuje učestalost epileptičnih napada tipa Petit mal i za tu dijagnozu je vrlo efikasan i siguran lek.

Klonazepam
Klonazepam je jedan od najjačih antiepileptika. Pripada grupi benzodiazepina. Klonazepam pokazuje farmakološke osobitosti koje su zajedničke svim benzodiazepinima, a to su antiepileptički, sedativni, mišićno relaksirajući i smirujući efekti. Mehanizam delovanja klonazepama objasnićemo u poglavlju o anksioliticima. Brzo deluje prigušuje mnoge tipove epileptičke aktivnosti stoga se može koristiti za lečenje svih tipova epilepsije. Zgodna strana je to što je praktički netoksičan.

Karbamazepin
Karbamazepin je antiepileptik iz grupe karboksamida (triciklično jedinjenje, sličniji antipsihoticima i antidepresivima) sa neurotropnim i psihotropnim efektom. Smanjeno oslobađanje glutamata i stabilisanje neuronske membrane osnova je antiepileptičnog delovanja, a smanjenje efekta dopamina i noradrenalina odgovorno je za antimanična obeležja karbamazepina. Karbamazepin takođe inhibira ponavljana izbijanja neurona i smanjuje sinaptičko širenje ekscitacijskih impulsa. Pretpostavlja se da je mehanizam delovanja karbamazepina blokiranje natrijumovih kanala.
U lečenju epilepsije pogodan je za monoterapiju i za kombinovanje sa ostalim antiepilepticima.

Valproati
Natrijum valproat (natrijumova so valproinske kiseline), i valpromid (amid valproinske kiseline) su antiepileptici koji se i hemijski i po načinu delovanja razlikuju od drugih antiepileptika. Oni enzimskim putem povećavaju koncentraciju gama-aminobuterne kiseline (GABA) u centralnom nervnom sistemu tako da inhibiraju enzim koji razgrađuje GABA-u. Time sprečavaju epileptičke napade.

Ostali antiepileptici
Lamotrigin deluje slično fenitoinu na natrijumove kanale u mozgu i uzrokuje sporije provođenje impulsa u mozgu, a pokazao se delotvornim kod određenih oblika epilepsije. Gabapentin je noviji antiepileptik koji je po strukturi sličan GABA-i. Topiramat je novi antiepileptik klasifikovan kao monosaharid supstituisan sulfatom. Tačan mehanizam antiepileptičkog efekta topiramata je nepoznat, ali čini se da topiramat potencira aktivnost GABA vezivanjem na GABA receptore i to sasvim drugačije nego benzodiazepini i barbiturati.

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com