MDMA (3,4-metilendioksi-metamfetamin) je sintetiski derivat, derivat amfetamina, i u svojoj osnovnoj formi to je beli kristalni prah, iako se najčešće pojavljuje u obliku kapsula ili tableta.
U istoj “porodici” droga uz njega nalaze se između ostalih i MDA (metil-dioksi-amfetamin), MDE i MDEA (metil-dioksi-etil-amfetamin), koji su često sastojak tableta prodavanih kao ecstasy.
Treba posebno napomenuti da se kao ecstasy u tabletama danas često podmeću i razne druge stvari: DXM, efedrin, amfetamin, kofein ili PMA.
Istorija
Istorija danas sveprisutnog ecstasyja počinje sasvim neprimetno negde u Darmstadtu (Nemačka) 1912. godine.
Tada je u farmaceutskoj kompaniji Merck sintetisan MDMA. Patentiran je dve godine kasnije, a bio je predviđen samo kao hemikalija za proizvodnju drugih lekova, ne kao anoreksik, kao što se obično priča. Na njega se vrlo brzo zaboravlja, sve do nakon 2. svetskog rata, kada ga uz mnoge druge droge testira vojska za moguću upotrebu tokom hladnog rata. Zaključuju da je nekoristan, pa se ponovo zaboravlja sve do sredine šezdesetih, kada ga u svom privatnom laboratoriju sintetiše Alexander Shulgin. Taj hemičar, koji će postati poznat po MDMA, zbog svog interesa za psihodelične droge odlazi iz komercijalne farmacije, i tridesetak godina u svom “alhemičarskom brlogu” radi na beskrajnom nizu “mind-altering” droga. Verovao je da farmakološka istraživanja mogu proizvesti sredstva koja će pomoći proširenju ljudske percepcije, i smatrao je beskorisnim da svoje “materijale” testira na životinjama. Zato je oko sebe okupio krug prijatelja i poznanika, koji su bili voljni pomoći mu: grupica prijatelja okupila bi se u kući, doneli bi hranu, piće, vreće za spavanje i eksperiment je mogao početi. Nakon svakog okupljanja svi su morali podneti izveštaj sa detaljnim opisima efekata droge.
Shulgin je MDMA sintetisao 1965., ali probao ga je tek 1967. Bez obzira na svoje bogato iskustvo sa raznim psihoaktivnim supstancama, bio je zapanjen osećajem: “Bilo je različito od svega što sam pre probao. Nije bio psihodelik u vizuelnom ili interpretativnom smislu, ali lakoća i toplina psihodelika bila je prisutna i sasvim izvanredna.” Kada ga je pokazao svom prijatelju, psihologu, droga se proširila, zbog svog navodnog terapeutskog potencijala. Počela se koristiti u psihoterapiji kao pomoć kod posttraumatskih stanja, fobija, neuroza, zavisnosti, ili bračnih teškoća, a mnogi su pacijenti smatrali da im je MDMA pomogao, olakšavajući im njihovu bolest ili povećavajući njihovo samopouzdanje.
Svi koji su u to vreme koristili MDMA prećutno su se slagali da njegova upotreba mora ostati skrivena, smatrajući to iskustvo elitističkom privilegijom, ali tajnost nije mogla potrajati. Upućeni su bili oduševljeni, i vest se počela nezaustavljivo širiti: od njihovih prijatelja, prijatelja njihovih prijatelja… Krajem sedamdesetih stvorilo se malo tržište MDMA, koji se prodavao sa uputstviama (kako izvući najviše iz “tripa”, šta piti, jesti, kako smanjiti zdravstvene rizike), a dileri su smislili novo ime: ecstasy, tvrdeći da će se bolje prodavati nego sa imenom “empathy” (efekt doživljavanja nečijih osećaja kao svojih vlastitih, koji zapravo izaziva MDMA).
Osamdesetih ekstazi stiže u prve klubove i gay-barove, propagira se kao plesna droga, uz prateću euforiju u raznim časopisima. MDMA postaje ilegalan u SAD-u 1985., a odmah potom se demonizuje, tvrdeći da izaziva oštećenja mozga, Parkinsovu bolest, uništava kičmenu moždinu itd. S druge strane pojavljuju se pisma podrške, koje potpisuju psiholozi, istraživači, advokati, u kojima se traži preispitivanje kriminalizacije, a eksrazi postaje prva droga sa vlastitim pravnim zastupništvom.
U Evropi MDMA se pojavljuje u osamdesetima, a njegova upotreba vezana je uz klubove, gde se koristi kao rekreativna plesna droga. Krajem osamdesetih postaje ilegalan. U Velikoj Britaniji to se dogodilo već 1977, kada je jedan hemičar otkriven u proizvodnji slične supstance. Tada kao mera predostrožnosti svi derivati te stvari postaju ilegalni, među njima i MDMA. Danas je ecstasy droga čija je rekreativna upotreba gotovo svugde u porastu. Nakon što se dugo vremena smatralo da ne postoji nikakva primena MDMA u medicini, trenutno se vrše istraživanja o njegovom korišćenju pri lečenju PTSP-a.
Delovanje
Nakon uzimanja MDMA delovanje počinje za oko 20-40 minuta, dok se vrhunac (“špic”) dostiže za 60-90 minuta. Efekti traju 2-4 sata, a uključuju osećaj savršenog sklada i zadovoljstva, osećaj pripadanja, blizine i ljubavi prema drugima (“loved up”). Povećava se želja za komunikacijom i dodirom, telesna energija, česta je želja za plesanjem (uz intenzivniju percepciju muzikei intenzivirana ostala čula – miris, ukus).
Fizički efekti su gubitak apetita, povećani puls i krvni pritisak, uznemirenost, nervoza i drhtanje, promene u regulaciji telesne temperature. Neki od negativnih efekata su: nenameravana ili neprikladna emotivna veza, grčenje čeljusti, teška koncentracija, zbunjenost, teškoće pri erekciji ili postizanju orgazma, povećana telesna temperatura, dehidracija, mučnina i povraćanje, glavobolja i gubitak ravnoteže, teško spuštanje praćeno depresijom, mamurluk koji može potrajati nedeljama. Verovatnost ovih problema povećava se sa većim dozama i češćom upotrebom, a u ekstremnim slučajevima moguća je i teška psihička kriza sa psihotičnim i paničnim napadima.
Treba napomenuti da je vrlo retko (otprilike kod 2 od 100 000 korisnika) moguća ekstremna negativna reakcija na MDMA koja može rezultovati smrću, a verovatno je posledica povećane osetljivosti.
Pored toga, jedan od najvećih problema je loš kvalitet ekstazija – danas se u njemu, osim MDMA i njegovih “rođaka” često nađu i potencijalno opasnije hemikalije, poput DXM ili PMA, koje mogu rezultovati povećanom verovatnošću toplotnog udara i smrti.
Vrlo malo se zna o dugoročnim efektima ecstasyja, pri čemu se najburnije rasprave vode oko njegove neurotoksičnosti (oštećivanja mozga). Većina se stručnjaka slaže da je MDMA neurotoksičan (jednako kao i npr. alkohol ili mnogi lekovi), ali nema definitivnih saznanja o konkretnim posledicama te neurotoksičnosti. Neka istraživanja dokazuju vidljiva i nepopravljiva oštećenja mozga nakon dugotrajne/česte upotrebe, ali ni jedno od ovih istraživanja nema naučnu potvrdu. Izvesno je da MDMA uzrokuje određenu štetu, pogotovo nakon dugotrajnog uzimanja i većih količina, ali nejasno je kakve posledice to ima. Potencijalnu štetnost može ublažiti uzimanje nekih antidepresiva (npr. fluoksetin) do 6 sati nakon uzimanja ecstasyja.
Ecstasy ne stvara fizičku zavisnost, ali može često poprimiti veliku važnost u nečijem životu, što može uzrokovati psihičku zavisnost. Problem je što čestom i povećanom upotrebom postupno nestaju ugodni psihički efekti i on postaje isključivo samo stimulans (kao speed), a povećava se verovatnoća negativnih efekata te post-MDMA depresije. Tada prestanak uzimanja može izazvati simptome vezane uz odvikavanje od amfetamina, poput iscrpljenosti, depresije, nesanice i uznemirenosti, ili dugih perioda spavanja.
Napomena: veći deo informacija preuzet s www.spica-info.hr
Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com