Magazine White – broj 44
U poslednje vreme, usled ekonomske krize mnoge zemlje su pod pritiskom da zamene biološke lekove biosimilarima, koji su jeftiniji.
O ovom problemu govorio je prof.dr Tadej Batelino sa Odeljenja za endokrinologiju, dijabetes i bolesti metabolizma Pedijatrijske klinike u Ljubljani, Slovenija, na stručnom skupu o biosimilarima i hormonu rasta u organizaciji kompanije Novo Nordisk Pharma
– Biološki lek je lek proizveden od supstanci koje potiču iz ljudskog tela – DNK, plazma, antitela. U biološke lekove se ubrajaju insulin, hormon rasta, interferoni, faktori koagulacije krvi, vakcine i monoklonska antitela. Biološki sličan lek – biosimilar je proizveden na isti način, s tim što je kod njega proces kliničkog ispitivanja mnogo kraći, usled čega možemo očekivati razlike i potencijalne probleme, napominje prof. Batelino. Kao i kod generičkih lekova, biosimilar se pojavljuje kad istekne patent originalnog, inovativnog leka, s tim što su biološki lekovi potpuno drugačiji od običnih lekova. Kod generika samo treba dokazati da je molekul isti kao kod originala, međutim, kod biosimilara skoro nikad se ne može napraviti potpuno isti lek, jer nije moguće tačno replicirati aktivnu komponentu, kaže prof. Batelino. On daje prednost inovativnim biološkim lekovima, jer oni iza sebe imaju mnogo istraživanja i publikacija koje govore o njihovoj efikasnosti i bezbednosti. Kada se lekar razmišlja koji, na primer, hormon rasta da propiše, ima na raspolaganju dovoljno kliničkih podataka, što je osnovna razlika između inovativnog biološkog leka i njegovog biosimilara.
Za hormon rasta Omnitrope, navodi primer prof. Batelino, rađena je bioekvivalentna studija, na 24 pacijenta, koja je trajala godinu dana i pokazala da je lek zaista sličan, da nema neke značajne razlike između Omnitropa i komparatora, Genotropina.
Biosimilarni proizvod nije nikada isti kao original jer se pojedine faze procesa proizvodnje veoma razlikuju, napominje dr Batelino. Samo je DNK isti, a sve što dođe nakon toga – vektor, ćelija koja se upotrebljava za proliferaciju – je drugačije, pa su i svi posttranslacijski procesi različiti. Ako protein nije mnogo komplikovan, kako kaže Batelino, nije tako teško ponoviti ga. Međutim, ako imate glikozilaciju, na kraju možete dobiti belančevinu koja je ista što se tiče amino kiselina, ali po pitanju glikozilacije može biti potpuno drugačija, što može dovesti do pojave antitela, alergijskih reakcija, a ponekad uticati i na receptore faktora rasta. Na kvalitet biosimilara utiču i metode pročišćavanja i analize dobijene belančevine. Pored kvaliteta, pitanje je i kako i da li biosimilar deluje, i to ne samo na početku upotrebe već i za dve-tri godine. Treće pitanje je bezbednost. U ovom trenutku i EMEA i FDA kažu da je dovoljno 12 meseci istraživanja za registraciju biosimilara, što je neobično, kaže Batelino, jer većina lekara smatra da je dobro imati podatke o bezbednosti dobijene dužim praćenjem. On navodi primer kada je u SAD više od 80 osoba umrlo od upotrebe biosimilara heparina, jer su šećeri na kraju lanca bili drugačiji.
U Evropskoj uniji lekovi se registruju centralizovanom procedurom, međutim, navodi Batelino, o registraciji biosimilara odlučuju pojedinačno države članice. Nijedna država članica EU za sada nije odlučila da dozvoli automatsku supstituciju originala biosimilarom. Kada se radi o biosimilarima veoma je važno, ističe on, a to je sada regulisano i zakonom, tačno reći da je u pitanju drugi lek. Biosimilar, dakle, ne sme imati isto ime kao originalni biološki lek, već mora da ima svoje lično ime, koje ga potpuno razlikuje, odvaja od bilo kog originala, i prema kome će se vršiti farmakovigilanca, kaže prof. Batelino.
Na kraju se postavlja i pitanje novca, odnosno da li neka zemlja štedi novac korišćenjem biosimilara. Kratkoročno gledano, odgovor je sigurno da, jer oni su 30, 40 odsto jeftiniji od originala, međutim, ako budemo upotrebljavali mnogo biosimilara, najverovatnije će se desiti, smatra prof. Batelino, da će inovativne farmaceutske kompanije podići cenu originala dok traje patent, kako bi mogle da zarađuju.
Prof. Batelino zaključuje da bi idealno bilo tražiti od kompanija koje proizvode biosimilare duže i bolje praćenje dejstva i neželjenih efekata ovih lekova.
– Mi smo u Sloveniji tražili da svaki pacijent koji počne da koristi određeni biosimilar, bar na početku bude deo nekog kliničkog istraživanja – tako da svaka 3 meseca pratimo antitela i 27 parametara bezbednosti. Očekujem da ćemo na taj način, za nekoliko godina tačno znati i sa malim brojem pacijenata kakav je koji biosimilarni lek.
