Antiinfektivi su lekovi za lečenje infekcija. Infekcija je bolest izazvana ulaskom stranog tela u ljudski organizam. Najčešće je u pitanju mikroorganizam, ali nekad i makroorganizam (parazit). Za takve lekove često se koristi naziv hemoterapeutici.

Hemoterapija je specifičan način lečenja zaraznih bolesti pomoću hemijskih sredstava koji se unose u organizam. U laičkom govoru hemoterapija obično označava medikamentno lečenje raka, međutim pojam je vrlo širi. Hemoterapeutici treba da deluju na žive uzročnike bolesti dok prema organizmu domaćina trebaju biti što indiferentniji. Uzročnici mogu biti:
– bakterije (sulfonamidi, antibiotici, fluorohinoloni, tuberkulostatici)
– gljivice (antimikotici)
– virusi (virustatici)
– protozoa (antiprotozoici i antimalarici)
– crevni paraziti (anthelmintici)

Razvoj hemoterapeutika (antiinfektiva)
Zarazne bolesti su nekada bile uzročnik smrti broj 1. Mala deca su masovno umirala nedugo nakon rođenja, tuberkuloza je bila strah i trepet siromašnih , a sifilis je diskretno odnosio na hiljade. Prirodnih antiinfektiva kao što su bili emetin i hinin bilo je malo i delovali su samo na neke mikroorganizme. Međutim godine 1909. Paul Erlich je zajedno sa svojim saradnikom Hatom sintetisao arsenfenamin. Nakon što je utvrđeno njegovo antisifilisno delovanje došao je u terapiju pod nazivom Erlich-Hata 606. Kasnije je postao poznat kao salvarzan. Kolika je potražnja za tim lekom bila ilustruje i činjenica da je postrojenje za proizvodnju salvarzana bilo okruženo naoružanim stražarima jer se razvilo crno tržište salvarzanom ukradenim iz fabrike! Kasnije, 1916. došao je u upotrebu Germanin ili Bayer 205. Koristio se u lečenju bolesti spavanja. Potom 1924. Plasmochin za lečenje malarije. Sve su to dakako bila sredstva za lečenje protozoalnih bolesti.
Još 1872. godine izdvojen je iz katrana kamenog uglja akridin. U toku je bila velika potraga hemičara za sintetskim bojama i svaka supstanca koja je mogla poslužiti kao pigment bila je dragocena. Tako su i akridinska jedinjenja najpre bili prepoznata kao dobri pigmenti, da bi se kasnije utvrdilo i njihovo delovanje protiv bakterija. Tada, dvadesetih godina XX veka na scenu stupaju Atebrin, Tripaflavin i Rivanol. Period od 1910-1925. bilo je doba boja sa bakteriostatskim delovanjem. Primećeno je da i neke druge boje i to azo-boje imaju slično delovanje. Godine 1932. Domagk je sintetisao Prontosil i 1939. za njega dobija Nobelovu nagradu, 1935. pojavljuje se i Prontalbin.. Uvidelo se da je sulfonamidska struktura važna za bakteriostatska delovanja tih jedinjenja i počinje era sulfonamida. Izuzetno su bili važni tokom Drugog Svetskog rata zbog velikog broja ranjenika.
Ali možda bi bilans umrlih od infekcije nakon ranjavanja bio manji da se na vreme uvidela važnost slučajnog otkrića Alexandra Fleminga 1929. Naime, Fleming je još tada otkrio penicilin, ali nije bilo tehnologije za masovnu proizvodnju i prečišćavanje penicilina. Ona je stigla tek 1940. Nakon otkrića penicilina i mnogih drugih antibiotika ništa više nije bilo kao nekada. U roku od 20 godina nestale su brojne bolesti. Ako se tome doda otkriće brojnih vakcina za virusne bolesti, dolazimo do činjenice da je sedamdesetih veći deo čovečanstva bio oslobođen straha od masovnog umiranja od infektivnih bolesti. Iako još dosad nismo otkrili kvalitetne antivirotike, početkom sedamdesetih izgledalo je kao da je rat dobijen i da se treba usredsrediti na neke druge probleme u potrazi za lekovima. Ali tada su se zbog nesavesne upotrebe antibiotika javili brojni sojevi bakterija otpornih na antibiotike. Osim toga osamdesetih se pojavio i misteriozni AIDS! Devedesetih pojavila se ebola i raširio se HVC. Nekada popularni antibiotici danas se moraju davati u visokim dozama da bi bili efikasni.Svake godine virusi gripa nas iznenade svojom sposobnošću da prevare vakcine. Novi milenijum dočekali smo sa još većom zagonetkom priona i kravljeg ludila. Na kraju krajeva 2003. godina biće pak upamćena po SARS-u, a 2004. na Dalekom se istoku zahuktava epidemija ptičijeg gripa koja 2005. stiže i kod nas.

Antimikrobiotici
Antimikrobiotici su lekovi za lečenje i sprečavanje infekcija bakterijama. Pod rečju “bakterije” smatramo one bakterije koje su patogene tj. mogu kod ljudi izazvati bolesti. To su pre svega bakterije iz porodica Micrococceae, Streptococcaceae, Neisseriaceae, Bacillaceae, Corynebacteriaceae, Enterobacteriaceae i Pseudomonaceae. Lekovi za lečenje infekcija mikobakterijama lj. bakterijama iz porodice Mycobacteriaceae (a to su tuberkuloza i lepra) svrstani su u posebnu grupu zbog posebne građe mikobakterija zbog čega je lečenje tuberkuloze i lepre specifično u odnosu na ostale bakerijske infekcije.
Antimikrobiotike u globalu delimo na antibiotike te ostale hemoterapeutike gde spadaju sulfonamidi i trimetoprim te fluorohinoloni. Za razliku od antibiotika, sulfonamidi, trimetoprim i fluorohinoloni su potpuno sintetski lekovi, i ne postoje u prirodi. Antibiotici, pak jesu prirodni produkti ili su strukturno izmenjeni derivati prirodnih produkata.

Antibiotici
1. Antibiotici predstavljaju jedno od najvećih otkrića moderne medicine, jer nakon njih više ništa nije bilo kao pre. Do tada smrtonosne bolesti danas su već zaboravljene i egzistiraju samo u zabačenim krajevima i medicinskim udžbenicima. Teško da se i jedno drugo otkriće moglo uporediti sa pronalaskom antibiotika. Treba istaći da su antibiotici otkriveni, a ne izumljeni! To je velika razlika, jer su oni otkriveni kao deo ekološkog odnosa dva mikroorganizma. Jedan mikroorganizam proizvodi supstancu koja drugom onemogućuje život i ona izumire, dok ona koja je antibiotik proizvela preuzima izvore hrane i životni okolinu te preživljava. Tu leži i odgovor na pitanje zašto su antibiotici tako efikasni: evolucija je dugo brusila molekule kojima je jedini cilj bio: ubiti konkurentni mikroorganizam. Neverovatno je, zapravo, da su nam sve vreme bili nadohvat ruke. U prirodi. Zanimljivo je da su narodi Maya na neki način znali za “lekovite plesni”. Koristili su ih kod kožnih bolesti i intestinalnih infekcija. Ali zapadnjaci su tako nešto počeli upoznavati mnogo kasnije. Postoje određeni podaci da su u Srednjem veku i templari znali za “lekovite plesni”, ali međusobni konkurentni odnos mikroba u istom medijumu zapazili su tek 1877. godine Pasteur i Joubert. Pojam antibioza javio se 1889. godine i označavao je antagonizam među mikroorganizmima zbog oslobađanja “nekakve nepoznate” supstancije koja je za jedan mikrob otrovna, a za drugi nije. Upravo zbog toga je dobila ime antibiotik od grčkih reči anti što znači protiv i bios što znači život. Dakle, nešto protiv života! Koje li ironije. Upravo su te “protivživotne” stvari spasile više života nego bilo što drugo u istoriji čovečanstva! Prvi antimikrobni preparat pojavio se 1900. godine pod nazivom “Pyocyanase”, a to nije bilo ništa drugo nego ekstrakt kulture Pseudomonas pyocyanacea. U narednim godinama dosta se radilo. Nicoll ispituje antibakterijsko delovanje Bacillusa subtilisa, Wehman antibiotsko delovanje Penicillium vrsta. I onda se 1929. dogodi “čudo”! Aleksandar Fleming je istraživao neke bakterije i kako je do kasno radio u svojoj laboratoriji, morao je na brzinu jesti u samoj laboratoriji. I slučajno su mrvice hleba s njegovog sendviča završile u jednoj od petrijevih šolja sa uzorcima. Kad je nakon par dana ugledao tu šolje primetio je nešto zanimljivo. Na mrvicama se razvila plesan, a oko mrvice bila je zona gde bakterije nisu rasle! To je Fleminga zaintrigiralo pa je počeo istraživati. Otkrio je da je plesan Penicillium notatum oslobodila neku supstancu koja je ubila bakterije. Tako je otkriven penicilin. Međutim, Fleming nije znao kao izolovati čisti penicilin, pa je njegov rad pomalo zaboravljen, da bi tek 1940. Florey i Chain uspeli izolovati taj produkt. I era antibiotika je počela i traje i danas. Dakako Fleming nije mogao izbeći Nobelovu nagradu.
Na antibioticima se vrše brojna ispitivanja. Standardna jedinica za izračunavanje aktivnosti antibiotika naziva se oksfordska jedinica. Postoji još i Međunarodna jedinica koja se obeležava sa I.E. ili i.j., a ekvivalentna je 0,6 mg natrijum benzilpenicilina. MIC je minimalna inhibitorna koncentracija potrebna za antibiotsko delovanje određenog antibiotika.
Mikroorganizmi mogu razviti rezistenciju na antibiotike. Ona može biti prirodna i stečena. Pod prirodnom se podrazumeva nekakva prirodna karakteristika mikroorganizma, koju druge bakterije nemaju i zbog koje određeni antibiotik ne može normalno delovati. Stečena rezistencija se, pak, prenosi sa bakterije na bakteriju i ubrzo neki antibiotik gubi važnost kakvu je imao po izlasku na tržište. Nekad se ta rezistencija stvara brzo, a nekad sporo, zavisno od toga kojom brzinom određeni soj bakterije uspeva razviti modifikovane enzime na koje određeni antibiotici ne deluju. Rezistencija se može razvijati selekcijom koja podrazumeva enzimsku varijabilnost među pojedinim sojem. Tako, npr. onaj bakterijski soj koji ima enzim za razgradnju određenog antibiotika razmnožavaće se i postati dominantan unutar bakterijske vrste. Može doći i do slučajnih mutacija, koje kao rezultat imaju sintezu rezistentnih enzima, a samim tim i rezistentnih bakterija. Postoji još jedna metoda rezistencije, a to je adaptacija.
Antibiotici se mogu primenjivati oralno i parenteralno. Oralni oblici su najčešći i najpoželjniji, jer su i najjednostavniji. Parenteralna primena je kod nekih antibiotika neizbežna zbog nestabilnosti istog u digestivnom traktu ili slabe resorpcije.
Mikroorganizmi proizvođači antibiotika su ponajviše Streptomyces vrste (75%) ali i Eubacteriales, Fungi imperfecti, Basidiomycetes te neke alge.

Proizvodnja antibiotika može se provoditi na više načina. Jedan od njih je biosinteza. Ona je i najskuplja i podrazumeva fermentaciju, izolaciju i čišćenje te prevođenje u farmaceutski oblik. Naravno, tako dobijena aktivna supstanca može se hemijski modifikovati i tada govorimo o polusintetskoj proizvodnji. U poslednje vreme je vrlo česta i totalna sinteza antibiotika. Idealni antibiotik bi morao delovati na patogene mikroorganizme u vrlo niskim koncentracijama i njegovo delovanje se u uslovima bolesti (upala, prisutnost IgG, medijatora upale, ćelijskih elemenata) ne bi smelo smanjivati. On mora delovati brzo i ne sme se razvijati rezistencija. Ne sme se narušavati ni imuni sistem organizma. Na kraju i proizvodnja antibiotika mora biti moguća u industrijskim razmerama, a konačna cena ne bi smela biti previsoka.

Prema mehanizmu delovanja delimo ih na:
1. Oni koji ometaju biosintezu bakterijske membrane: beta-laktami, bacitracin, cikloserin, vankomicin.
2. Oni koji ometaju sintezu proteina (vežu se na pojedine ribozome): aminoglikozidi, amfenikoli, tetraciklini, makrolidi, linkozamidi…
3. Oni koji ometaju sintezu nukleinskih kiselina: grizeofulvin, rifampicin, antibiotici citostatici.

Prema hemijskoj građi delimo ih na:
1. Tetracikline (doksiciklin, oksitetraciklin…)
2. Beta laktame (penicilini i cefalosporini)
3. Makrolide (eritromicin, azitromicin, klaritromicin…)
4. Linkozamide (linkomicin i klindamicin)
5. Aminoglikozide (streptomicin, amikacin, gentamicin, rifampicin, neomicin…)
6. Glikopeptide (vankomicin i teikoplanin)

Prilagodjeno na srpski sa sajta farmakologija.com